Delo

40 Д Е Л 0 заштитннцама источних хришћана. .. Аутономија бугарског народа, у тим погодбама, једина би била кадра оспособити га да постане, својим властитим законима и својим властитом снагом, један од највреднијих и најпздржљивијих агената прогреса и цивилизације у псточној Јевропп.“ Таква је бнла нова ствар коју he Русија узети у руке на Балкану, о трошку других народа, које је најпре потпомагала. Румуни, Србн, Грци, били су једноверци. али не сви и рођацн! У тако компликовану положају, било од Јевропе, бпло од двају протпвника који су се мерили ногледом, било од заинтересованих народностп, улога какве треће Силе, неутралне и бесиристрасне, могла је иостати знатна. Та би улога припала Француској. Али се Француска затварала не само у најнотиунију неутралноет, него и у најстрожу уздржљивост. На вест о објави рата, војвода од Деказа, пнтериелован у Комори (1 маја 1877 г.), дефннисао је нолптику владе. Жеља да се умири земља о могућној раснрострањнвости сукоба показала се у јединој мало значајнпјој фрази министрова експозеа: „Декларацпја коју сам дао, говорио је војвода од Деказа, добпће у вашим очима у толико више вредности ако хоћете да запазите да силе које су нам у суседству деле са нама привилегију да се не ангажују у садашње догађаје никаквим неиосредним интересом. “ Преписка војводе од Деказа утврђује. на са свим јасан начии, да је страх од француско* немачке компликације био његова стална брига, његов једини иосао у тим великом питањима.8 Кнез Бизмарк то је знао. Па ипак једнако се бојао да ће 8 Ако је потреопо доказивати пгру коју је пграо Бизмарк да би одржао то осећање, цовољпо би било цитпратп мпогобројна места пз Мемоара кнеза Хохенлоа: „6 марта 1877. — Пгњатпјев објављује да је нашао овде (у Парпзу) велпку узпемиреност у погледу Немачке. Индискрецпје Игњатијева односпо сумња Бпзмарковпх, којп је мислио да се Француска оружа протпв Немачке, поплашиле су војводу од Деказа, п овај је протествовао протпв сваке ратне иптервенције Фрапцуске...“ — 19 марта 1877 (у Берлину): „Ишао сам Бизмарку и тамо сам чуо стварн којима се нисам надао. Мотив због кога се неће дајаоцртавам стварп на мпрољубпв начпн овај је... Нема начипа да се одлучп цар да пошље коњицу у погранпчне покрајине. Боји се да не ноилаши Фрапцузе; утнцај царпчин све се више повећава, а пза ње је Гопто“ ... (Том II. стр, 209 и остале).