Delo

ЕЕРЛИНСКИ КОНГРЕС 41 впдети француску дипломатију да се осмелила и огледала да учпни оно, што бн он сам учинио на њезину месту, било да се удружи са Русијом, било да спреми заједничку и одлучну акцију западних сила са Аустријом. Једна или друга акција отргла бн Француску нз њене усамљеностп, ослободила би је, према томе, од страховања, и дала бп јој улогу и савезннке, нагнавши Немачку да се изјасни бнло за Русију, аш иротив Аустрпје, било протпву Русије, али онда у позадини иза западних спла. Можда би он још највише волео указиватп своје услуге, напзменце, код обеју група. У сваком случају, он би радпо. До год је трајао рат, кнез Бизмарк је био иод утицајем тога страшила. То објашњава његову нервозност, његово чесго пптање, његов рад код партија у Француској, и оно зловољно расположење које је крио, по најчешће, на своме добру у Лауенбургу.9 Цео је свет осећао да је Немачка била у сагласности са Аустријом: алн подземни рад тако компликоване пнлрпге измицао је пз вида. Сама енглеска дипломатија, увек тако пажљива и тако добро обавештена, није се смела апсолутно предавати. Страховита авет „савеза трију царева“ још се усправљала и помрачавала све. Узајамно неповерење владало је међу кабгшетпма. Тражилп су се али се ннсу могли наћи. 9 У једном разговору са д' Убрплом, кнез Бизмарк оцртава своје унутрашње ocehaje поједпностима којима набраја своје тужбе, пстпните плп уображепе иротпву француске политике. Жали се на благовољење ђенерала Флоа код цара Александра: — „Могао бп вам навести пзузетан положај тога посланпка који је могао рећп цару, у серклу од 1 јануара, доста гласно да бп га могли чутп суседи, да се „садашња криза отвара, за Француску, две године пре времена." На то је одговорило Његово Величанство: — „Пстина је, за нас тако исто.“ После некога времена, трудио се да постави основе енглеско-немачком сноразуму протпву Руспје, да бп му биле слободне руке према Фрапцуској. На рапорту којп о томе даје обавештења цару Алекеандру, овај је написао својом руком: „Тај човек Шпзмарк) за цело је луд.“ Држање Бпзмарково у тој тако озбиљној кризп било је такво да је та пста реч дОлазила више пута па усга онпх, којп су га пратили а који као да се нису питалп да ту нпје био, са свим просто, напор и затегпутост ђенпја. Гонто-Бпроп ппше: „На рођен дан Његовог Велпчанства; седећп поред Бизмарка, запазих са чуђењем да су му очи једнако заводњене а лпце пздужено.“ Цар Виљем рече: — „Знате како је кпез необпчап човек, јргупаст, ћудљив..." Жалио се па те чудноватостп: — „Ја сам једино лпце. рече цар, према коме се он савлађује." (Впди целокупну преппску Гонтб-Бирона у делу „Последње године", стр. 310 и остале).