Delo

ОКО ПРИЛЕПА И ВЕЛЕСА ЧЕТНПЧКЕ УСПОМЕНЕ II. Под Златоврхом. .... Мало прљаво арнаутско кече, црна издрпана кошуља преко које вишаху искрпљена парчета гуња, исцепане широке чакшире, кратке поречке вунене чарапе и сељачки опанци пуни блата и воде створили су од мене правог арнаутског дрвара, који је залутао у ове крајеве носећи од оружја једино чворовату неокресану мотку. Ишао сам потоком крај малих камених и дрвених кућица чији жут земљани леп беше опао од влаге, те поређане греде личаху на ребра каквог костура. Деца провириваху плашљиво кроз кућна врата посматрајући ме раширених очију, а жене се склањаху из авлија крај којих сам пролазио. Из очију свију читао сам мисли њнхове, које се врзаху око краја мога живота рачунајући, да су ме морали где ухватити и сада ме спроводе на осуду. Сељаци ме мрко гледаху не говорећи ни речи са мном, а чим блх ја прошао мимо њих питаху шапатом мога курира где су ме нашли. Силно блато пз кога сам једва извлачио ноге натера ме да сам морао гледати преда се, те се прилично изненадих кад после дужег хода кроз Маргаре спазих крај себе лепо окречену кућицу на чијим су се ирозорима виделе завесе. Зауставих се, да запитам курира чија је кућа, кад за мојим леђима чу се оштар глас: „Немрдај!“ Окретох се: два четника са напереним пушкама трчаху к мени. Мој чичица зауставио се био за мном, па видећи четнике