Delo

54 Д Е Л 0 где трче, покуша да впче из потока, али се од свега чуло нвјасно и смешно преплетање гласова. Четници ме познадоше одмах, и док се један упути са мном ка Глигору и Бабунском, други отрча свом конаку дајави осталима да сам дошао. Увек је овакав дан био значајан и пун радости за све четнпке. Дочекујући доцније друге, ја сам посматрао колико одушевљење и веселост облада свима, кад се појави ма ко из Србије, да увећа број усташа. Ако је дошао стари четник, тада се прекинуто другарство наставља, као да се никада није раздвајао од њих; ако је нов, тада се охоло држање и поношљиви погледи његових другова којима се придружио лагано из дана у дан губе, док после прве борбе не ишчезну са свим. Идући низ поток у разговору с оним четником, одједном ми паде на ум опомена наших људи у Скопљу, који ме саветоваху да не идем овамо. Некако одмах по мом доласку у Скопље, послао сам Пећанцу писмо преко студента Петковића, у коме сам му јављао о неким стварима о убиству српског војводе Спасе Призренца, који је још 1905 године по наређењу комитета убијен у скопској Црној Гори. Спасу је заступио Пећанац, а Пећанца четовођа Петко. Коста, не знам из ког узрока, не могаше никако одобрити убиство Спасино и непрестано протестоваше. Кад је Петко стигао у скопску околину, у Београду се чуло да је ископао Спасине кости и бацио не знам где. Међу тим, ја се бејах распитао и сазнао да је заиста Спаса ископан, али да је опет сахрањен крај једног манастира. То је урађено због Турака којима је неко открио ово убиство. То писмо после неколико дана дође у руке ућумату у Скопљу, премда сам ја добио одговор на њега од Пећанца. Пошто у њему беше написано и право и лажно моје име, полиција се одмах да у потеру. Захваљујућп неумешности једног турског полициског чиновника коме беше наређено да ме ухвати, ја се склоним код нашпх људи и сачекам полазак за Пореч. А баш тих дана дође извештај пз Гостивара који јављаше да је један Костин друг послао Глигору поруку да се чува од мене, јер ја долазим с намером да га убијем. Тада су ме у Скопљу саветовали да се вратим у Београд, али сам се ја на њихове озбиљне опомене смејао, знајући Глигора као озбиљна и паметна човека. 0 томе онда нисам више хтео ни да мислим, и све сам био го-