Delo

ОКО ПРИЛЕПА II ВЕЛЕСА 55 тово заборавио. Сада пак, што сам се више приближавао, било ми је све нелагодпије, јер се осећах некако и сувише усамљен. Одлучих да се, ако шта било опазим, одвојим од Глигора и одем војводи Трбићу, с којим сам жпвео као с братом. Стигосмо до конака Глигоровог и Бабунског. Брзо сам устрчао уз басамаке и упао у њнхову собу. Глигор сеђаше на кревету од поређаних дасака а крај њега Бабунски писаше писмо на чантри (кожној торби). Он ме први спази и скочи радосно изненађен, те се пољуби са мном а са Глигором се руковах. Четници спаваху око плехане пећи на средини собе, хрчући, бунцајући и преврћућп се жуљени од патронташа који се никад не скидаху са појаса. Донесоше ми одмах одело, које обукох ма да беше све крваво и натопљено карболом. Било је дотле једног четника рањеног у владиловачкој борби на неколико дана пре мога доласка. Њега намераваху да оставе у Маргарима на лечење те га пресвукоше у сеоске хаљине. Док сам скидао дроњке, које донесох из Скопља, п облачно се, одговарао сам на два на три Глигору, Бабунском и осталим четницима који се избудише и радознало ме опколише, јер сви беху жељни да чују шта је по Србији. У разговору Бабунски ми рече како је сада баш написао писмо за др. Гођевца у коме га моли, да се заузме и обрати пажњу надлежнима на чете и њихово снабдевање. Ни новаца, ни помоћи, ни муниције не беху одавно послали, да су се већ презадужили код сеоскпх каса, за набавку хране, одела и опанака, а већ се реденици и патронташи беху у пола испразнили. Прочитам писмо које беше као нека очајна молба, да сам се чисто збунио мислећи шта ће све бити ако се тако продужи. Потписах се и ја, поздрављајући доктора, па Бабунски сави писмо, написа још једно за Скопље, у коме јављаше да сам дошао и да су примили 25 наполеона које донесох за чете, и испрати га по сељацима. Благодарећи старим друговима, који радо одвојише за мене по неколико шаржера, часом напуних патронташ са 180 меткова. Мрак је био већ у велико пао, кад се сетпсмо за вечеру. Решили су били да остану и сутра у Маргарима на зато, после вечере, дуго не хтеде нико лећи. Готово око поноћи нолегасмо, али ја не могах заспати никако. Онај рањени четник непрестано јаукаше. Устајао сам не-