Delo

КЊИГА 49. СВЕСКА 1. Д Е Л 0 ОКТОВАР, 1908. ГОДИНЕ ОКТОБАРСКА ПЕСМА У сумрак једног октобарског дана, Када је ветар жалостивно свир’о, Вид'о сам кад си изишла из стана. Твој ме је поглед до у срце дир’о, Те крв отпоче врцати из рана И оног срца због тебе што пати И слути само језовите ствари, Јер види да ти небо неће дати Ту срећу: да те пролеће озари. О, боже благи, зашто сам је срео У сумрак тога октобарског дана? Зашто сам опет подигао вео Да видим како крв шиба из рана Онога срца, које сам волео? Ал’ знај, то беше против моје воље, Но више никад тако бити неће. Ах, вратићу се поново у поље, Сузама свело заливаћу цвеће; А када дођу октобарске ноћи Седећу дуго крај ватре, у мраку, Плакаћу тихо тако у самоћи Док ветар пева тужно у оџаку, Плакаћу што ти не могу помоћи. И док ми лице бледи и румени Сневаћу тужне и веселе ствари, Молићу Бога: да одузме мени Остатак дана — и теби подари. С. Д. Петровнк. 1*