Delo

94 Д Е Л 0 ћошкови са кратким откосима. Али Љовин је хтео што је могућпо више да покосп тога дана и криво му је било на сунце, које се тако брзо спуштало. Он није ocehao ннкакав умор; њему се хтело само још, и што више и што брже да уради. — Је ли, како мислиш, да ли ћемо још покосити Машкин Врх? — рече он старцу. — Како Бог да, сунце је ниско... Да л’ ће бити ракије момчадији? За време ужине, кад су оиет сели и пушачи запалили дуван, старац објави косачима, да „ако се Машкин Врх покоси, биће ракије“. — Како да не покосимо! Почињи, Тите! Сад ћемо да слистимо! Најешћеш се ноћас. Полази! — зачуше се гласови и, једућп гредом, косачи нођоше. — А сад, момчадијо, држн се! — рече Тит и готово касом пође напред. — Ајде, ајде! — говорио је старац, успевајући за њим и лако сустижући га. — Нувај ноге! Одсећи ћу! И младићи и старци косплп су тако брзо, као да су се утркивали. Но ма како да су се журили, они нису кварили траву и откоси су слагани тачно и јасно. Заостали кутић у ћошку био је слишћен за нет минута. Још су иоследњи косачи тералн своје откосе, кад нрви већ пребацише кафтане преко рамена и упутпше се ка Машкином Врху. Сунце се већ спуштало к дрвећу, кад они, покуцкујући водирима, уђоше у шумску јаружицу Машкиног Врха. Трава је бпла до појаса у срединн вртаче, нежна и мека, коју је местимнце ио шуми ишарало дикино око. После кратког саветовања, да ли уздуж или попреко да се коси, Прохор Јермилин, такође чувени косач, огромни црнпурасти мужик, нође нанред. Он истера откос, поврати се натраг и раскоси; и сви се стадоше равњати за њим, мадајето било и иод брдом у вртачи и на брду нод самом ивицом шуме. Сунце зађе за гору. Роса је већ нала; само они косачи на брду били су на сунцу, а у долини, по којој се дизала иара, ишло се по свежој росној хладовпнп. Рад је кипео. Мирисава трава уз сочне звуке косе слагала се у високе откосе. Сабијени у гомилу услед кратких откоса косачи, покуцкујући са свих страна водирима и звецкајући час судареним