Delo

98 Д Е Л 0 ЈБовин је слушао брата п аисолутно ншита није разумевао п ннје хтео да разуме. Он се само бојао, да му брат не поставп такво питање, по коме би се вндело, да није ништа слушао. — Тако је то, пријане, — рече Сергије Ивапович, хватајућп брата за раме. — Да, разуме се. Па ја и не остајем прп свом мишљењу, — одговорп Љовин, са детињским осмехом кринца. „Око чега сам се то препирао?“ — мислно је он. „Разуме се, и ја сам у праву, и он је у праву, и све је красно. Треба само отићи у канцеларију да се наредп шта треба“. Он устаде, протежућп се и осмејкујући се. Сергије Иванович такође се осмехну. — Хајд’мо заједно, ако хоћеш, да прошетамо, — рече он. не желећн да се растаје с братом, од кога је вејала бодрост п свежина. — Хајд’мо, свратићемо и у канцеларију, ако ти је потребно. — Ах, Боже мој! — дрекиу Љовин тако јако, да се Сергије Ивановпч уплаши. — Шта је, шта ти је? — Шта је са руком Агафије Мнхајловне? — рече Љовип, ударајући се по глави. — Ја сам и заборавио за њу. — Много је боље. — Али ја ћу ипак да тркнем до ње. Док ти метнеш капу на главу, ја ћу се вратитн. И он стрча ннз степенпце, тутњећн нотиетицама као чегртаљка. С руског преводи М. Сретгнови*. — НАСТАВИЋЕ СЕ -K>f