Delo

100 Д Е Л 0 био обратио уредништву „Српског Књпжевног Гласника" са молбом за допуштење да на истом месту одговорим г. Гролу на његове погледе и тврђења о Народпом Позоришту. Допуштење сам тражио пре свога написаног одговора, али ме је уредник, г. Д-р Јован Скерлић, одбио начелно, налазећи да је то немогућно, пошто је г. Грол — референт „Срп. Књ. Гл.“ за позоришне ствари. И ако сам веровао да је „Срп. Књ. Гл.“ нреча истина од личности и г. Гролове и моје, ја сам зажалио због таквог одговора једино с тога што ће читаоци „Срп. Књ. Гл.“ бити једнострано обавештени о правом стању у Народном Позорншту, а сада и због тога што ће чптаоци „Дела“ имати на овим странама само мој одговор, те ћу морати, више него што би то било потребно, цитирати поједине ставове из критике г. Грола. Уздржавам се да из акта одбијања мога одговора изводим себи повољне закључке, јер сам и без тога уверен да ће се потребном поређењем оптужбе и одбране позабавпти бар, како то г. Грол каже, „онај мали круг позоришних најближих пријатеља, људи од књиге и уметности и стални иосетиоцп, који су се до данас нешто више бавили позорпштем‘\ а од којих је оно „сваким даном све занемареније“. Чланци г. Грола штампани су у „Срп. Књ. Гл.“ 16 новембра, 1 и 15 децембра прошле године, под натписом „Народно Позориште“. Чланци почињу једном прилпчно неодређеном реченпцом: „Никада као данас није се могло толпко унанред очекивати шта се нод овим заглављем може рећи, и опет за то никада као дапас није било нотребно рећп шта је и како је у Народном Позоришту“. Али је за то завршетак увода сасвим јасан и аподиктпчан: „Никаква кампања ни доказивања очи гледним фактима нису били потребни против једног апсурдног стања које се морало срушити само по себи, и то на један начин целпсходнији, убедљивнји и дефинитивнији, но што би то могла икаква критика и аргументација успети!“ Пошто Народном Позоришту већ откуцава дванаести час, г. Грол пише ове чланке једино због тога: „што би се ћутањем Народно Позориште пустило неповратној низбрдици којом је почело стрмоглавити се“. По г. Гролу позориште умире „најстраховитијом и најбеднијом смрћу; умиреувремену када је општа нажња одстрањена надругу страну другимбригама, икада јетеженоикад побудити нешто интересовања за њега и његове невоље“. Ко би и за тренутак само поумио