Delo

4 Д Е Л 0 Вјера је нриродна човјеку. Ништа му друго нпје тако природно како вјера. Да не заборавим овдје ћу забиљежитп да нема смисли, ни разлога рнјеч врхунаравно. Боље би било да серече: ванредно, необично, јер све наравно. Нема ништа изван нарави, и ништа не можемо замислити изван нарави. А ко ће ријети што је нарав? 3. Има вјере којој предмет није у тами, нити је она тамност, како се некијем чини, онијема што немају искуства вјере, што о вјери не живе. Мојој је вјери предмет и сврха у свјетлости, па је и сама она свјетлост којом се много види и много може у духовному животу, то јест у правому нашему животу. Мало је људи вјештијех вјери. Сви људи нпјесу исти. И прсти на руци нијесу исти говорила би нека стара баба у мене у Цавтату. Не би било залуду да би неки философи и неки богословци ставили на памет да сови тама у сунцу а свјетлост у тами. 4. На земљи има много гусака. Гуске мисле да је вјера у народу, у цркви, у обитељи. Многиговоре: „Ми смо оневјере... Ми смо твоје вјере... Ми смо источне вјере... Ми смо западне вјере... Ми се тврдо држимо вјере својијех отаца и праотаца...“ Ријечи без соли и без смисли ! У опће они што овако говоре немају у прсима ниједне вјере. Ја им одговарам: „Вјеро невјеро !“ Мијехови надути; проби их иглицом, и одушиће. „Облаци безводнн, које вјетрови преносе. Бијесни валови „морски, који се пјене својијем срамотама; звијезде лажне, „којима се чува мрак вјечне таме. Ко има вјеру, и живи о вјери, има своју особиту вјеру, живи о својој вјери, како свак дише својијем духом, како свак гледа својијем очима и живи својијем властитијем животом. С двора не долази вјера, него се замеће, зачиње у дну душе плоднијем жаром нстине, којој се памет и срце отвара да је приме и склоиу у се како цвијет прими и склопи у се-