Delo

104 Д Е Л 0 стајало ни најпреданијег заузимања да се губитци било привремено било стално попуњују. Кад би г. Грол био несумњиво прави прнјатељ позоришта а не овако необјективан критичар, он би могао и иреко јавности пребацити Управи зашто се не стара да ненакнађеним губитцима не нађе замену у овом или оном имепу уметничком. Уверен сам. јер из садашњег искуства знам, да то г. Грол не чини из најпростијег разлога, јер оно што би требало да дође не може или неће, а оно што би хтело — нпје потребно. За сада је у том истина, и мени није ни мало прпјатно што је овако јавно утврђујем. Ако г. Грол није имао намеру да за све нежељене губитке окривп данашњу Управу, онда је имао дужност или да цитира замепе (чиме би несумњиво документовао да је Управа доиста „без мерила и компаса у раду“) или да заједно с Управом и свима правим пријатељима Народнога Нозоришта (јер га никад и ни зашто не могу занемарити) зажали што смо тако зле судбине у глумачкој вештини, кад и губитке од пре неколико деценија не можемо да подњивимо. Што се тиче г-ђце Суханкове и г. Милутиновића, г. Грол добро зна да је г-ђца Суханкова, уживајући због болести неколико месеца одсуство са пуном платом, нежељено поднела оставку и ступила у Прашко Народно Позориште. Поред жаљења што је изгубила несумњиво даровиту чланицу, Управа није била у стању да ишта више учини и да је приволи на повратак у Београд. Г. Милутиновић, и ако задржаван, био је иступио из позоришта и, разуме се, сасвим нехотице створио прилику за најразноврснија тумачења па и окривљавања Управе. Својом јавном изјавом, да не иступа ни из каквих неспоразума с Управом, већ једино из својих личних разлога, ннје ипак успео да разувери све редакцнје о неоправданости нападања на Управу, јер је при његову поновном уласку у трупу, један лист објавио, да је г. Милутиновић добио потребну сатисфакцију од Управе, те се само зато враћа у трупу. Г. Грол требало је бар да констатује, да се ова Управа покашто н поправља у својим погрешкама. Г. Грол тврди да је данас позориште „без репертоара". IIo њему: „у оној варошкој гомилн комада који се ређају и понављају без икаква система и тенденције, ни у погледу литературе ни у погледу развијања глумачке