Delo

НЕКРОЛОГ t ЛАЗА КОМАРЧИЋ 9 јануара 1833. — 9 јануара 1909. Наш је јавни живот као коло, из кога се пушта јелан по један. Испрва дугачко, шарено, и орно; ђетић до ђетића; мислпш никад посустати ни растурити се неће. Повија се коло час лево, час десно; једни живље трупкају, други ситније везу; излећу усклици и падају поскочице. Али, поступно, ноге почињу издавати, весела ћуд нестајати; играчи истуиају—један, други. трећи... и коло бива све мање... Да, да, коло наших јавних раденика јако је проређено. Као да се и не вије више тако је мало оних, који остадоше у њему, а нови се слабо хватају. Већина га је напустпла, а баш ти беху по избор момци! Колико их је само последње две три године испало!... Бто сад и Лазе Комарчића! .. Ко год је изближе познавао Лазу Комарчића, признаће да је с њим отишао из наше средине редак човек. Од терзиског калфе п паланачког механџије, поред свих невоља што га сустизаху, и ломећи се кроз живот у коме му ннкад нису руже цветале, он је постао један новинар од вредности, п нисац чије књиге вреди читати.1 У њима се неће наћи дубоке психоло1 Као засебне књиге, колико је мени познато, изашле су ове његове приповетке и романи: „Драгоцена огрлица“ из 1880. (Радња се збпва у Паризу, али се њоме у самој ствари расветљује спор, који је гада вођен око Коларчева тестамента. Вид. приказ Анд. Николића у „Отаџбини* књ. V стр. 156); „Бездушницп“ (несвршено); „Мој кочијаш"; „Два аманета“; „Један разорен ум“: „Претци и потомци"; „Једна угашена звезда“; „Проспоци“, и „Мученици за слободу“ (1908). Издао је и две збирке нриповедака: једну 1894, другу 1905.