Delo

Н Е К Р 0 Л 0 Г 109 гије, великих страсти, социјалних ироблема n експресивних описа; њих није ни писало перо богоданога приповедача; Лаза није био песник. Али је Лаза био човек изванредно бистар, онако како може Србин да буде; знао је да посматра н прониче, и умео је виђено испричатп језиком чистим као кристал. Језик је његов био од природе такав, а не у школи или из књига научен, као опај филолошких догматичара. Њихов је језик вештачко, Лазин нрпродао цвеће; Лази је чистота писања дошла од рођења, као што, на иример, Херцеговцу у крви лежн лепота говора нашег. Али Лазине прпче и романи (нарочито „Бездушници“ и „Мој кочијаш“) садрже и других, веома занимљивих, црта. Низ у народу проведенпх година наоружао је некадашњег учитеља и мехавџију великим пскуством. Лаза је скроз познавао народ свој. Он је на самом извору оштро уочио све махне и слабости његове, запазио сва зла која га подривају, и доцније, кад га је живот одвео на новинарско-књижевни посао, он је имао грађанске куражи да отворено и без предрасуда указује на болесна места. Данас, кад је и само време обелоданило понеку политичку заблуду, и када се повећи број наших одличних људи, завођених некад младошћу и бујним темпераментом, попео на једну вишу тачку сталоженијег п трезвенијег посматрања, види се још јаснпје да је мехавџија из Црне Баре писао истину, и да је у многоме располагао с политпчком видовитошћу... Лаза је не само познавао, но и волео свој народ. Волео га је поштено и паметно, не мазећи га и не ласкајући му. Али су њега ипак јако болеле оне невоље, за које народ његов није сам крив, и он се у својим приповеткама и чланцима увек подавао искреној, топлој жалости над злом коби нашега раздробљеног и кињеног племена. Он је своје родољубље и делом иосведочио; одбијени кажипрст његове суве десне гуке, који му је откинут на барикадама при бомбардовању Београда, био је впдан и дирљив доказ Лазина патриотизма... Комарчић се родио у Теслпџи, близу Плеваља, 9 јануара 1833, али је још дететом нрешао с матером овамо, где му се отац беше склонио испред турскога гањања. Оставши сироче, нослуживао је, прво у Ваљеву, после у Београду, док није ступио на терзиски занат. Ватимје, као изучен терзија, продужио гпмназију и после положенога учптељског испита 1864, први пут учитељевао у смедеревским Липама. Нагнан, доциије, матерпјалним и породичним неприлнкама, држао је механу у Цр-