Delo

НАРОДНИ СУД 29 вечера сјајне коврџе његове лепе косе убрљане крвљу, она горко зајеца. — Обраде! — иромуца она, п уплаши се од саме себе при помену његовог имена. Одзива не беше. — Мртав ie — прошапута она, и онда, гушећи се у сузама, поче тако т.ужно нарицати, да би и саме стене заплакале, кад би и мрве срца имале. Она је парицала за његовом леиом младошћу, жалила је његову дивну мушку снагу, тужпла је за својом одбеглом срећом и клела своје очи девојачке. Али се намах притаји. Учинило јој се да је чула уздах његов. Ослушкује, али осим неме тпшине величапствене ноћи не опажа нпшта више. И звездано небо и тајанствена планина ћуте, као да заједно са њом ослушкују. — Луда девојко — болно зајеча он — ти се никад нећеш опаметити!... Шта ћеш сад овде?!... Мени је добро... Боље правде иикад ниси могла пожелети ! — Ја такве правде нисам ни желела, нити ми треба... Моја правда је судбина једне прокажене девојке, осрамоћене и за гробом... А тако ни нси не скапавају, како тп ето умиреш у овој мени доскоро толико милој пустпњи!... Зар гавранови да кљују мушко срце твоје?! Зар мравп да попију дивне очи твоје?!... Никад ! И сузе је опет загушише. — Иди!... Иди, тако ти ових мојих самртних мука! нромуца он па се и сам заплака. Али она као и да не чу ту његову очајну молбу. После тешких мука и надчовечанских напора Јагоди, је већ у сами расвит зоре пошло за руком да Обрада ослободи веза и да му помогне сићи се са страшног места на коме је дотле био. И он се, малаксао, спусти на једну борову жилу. — Видела сам све, осетила сам све и учинила сам све што сам могла — говорила му је она, бришући му са лица крв. — На другој страни понора била сам кад су те извршиоци пресуде извели на врх Чуке. Стегла сам рањено и крваво срце своје, скаменила сам сузе уплаканих очију својих и гледала сам двоје и своје зло... Гледала сам како си се, везан, опучао са стене на стену, полетела сам у нонор да те прихватим, и тада ми је свест мркла. А кад сам к себи дошла, чула сам јаук твој