Delo

ОГРАНИЧАВАЊЕ ШУМА У СРБИЈИ Међу питањима наше економне политике једно је од најважнијих, најтежих и најпречих, питање о ограничавању државних шума. Шуме у Србији представљале су, па и данас представљају, вредност многих милијона, али коме ти милијони припадају: држави, појединим општинама и селима, или приватнима, не зна се данас још ни издалека. Међутим се не да пи замислити и најобичнији рад ма у којој привредној грани, кад се објектима, којима та привредна грана расгшлаже, не зна прави господар. Зар се у опште може обрађивати њива, чији се сопственнк не зна а коју присвајају више њих? Или зар може једна фабрика функционисати, којој се издају за господара више њих? Сасвим је јасно да не може. Исто се тако не може завести ни иоле интензивнији рад на шумарству све дотле, докле се не зна: којим шумама располаже држава, којим околне општине и села а којима приватни. Па не само то, него се напротив ти објекти, услед трвења оних који их сматрају за своје, упропашћују, сатиру и ниште и онда, кад се зна, да њихово сатирање има ужасних последица и страховитих катастрофа, какав је увек случај са сатирањем и ништењем шума. С тога би, у сваком другом случају, одлагање регулисања питања о својини било можда и лако и не тако судбоносно; али код шума, оно је и тешко и неоправдано и судбоносно. Па се ипак код нас допустило, да се готово са потпуно нерашчишћеним питањем о својини врло многих шума, уђе и у двадесети век. Кад ствар тако стоји, онда и није никакво чудо, што се наше шумарство не да ни сравнити са шумарством ма које