Delo

БУДНИСНОВИ HOBEJIA Све село свава. Само на отвореном прозору неке омање куће, стоји млада девојка, те гледа у ноћ. Са иуначке јој руке, којом је обухватала полуотворено крило на ирозору, оклпзло танко широко зарукавље, те јој мека облина њене беле мишпде служи као нежно узглавље лепој глави, коју је на њу наслонила. Бледи јој месец за тренутак обасја зажарене образе; али кад загледа жарки сјај у њеним великим црним очпма, чисто се застиди, те зађе за облак. Но она од свега гога не онажа ништа. Занесена ејајним сликама, које јој у души иекрсавају, не види ни ону недогледну црну пучину, коју пред њом тајанствена ноћ све гушћом и гушћом ствара. А дивна ли су та привиђења што јој пред очима лебде. Мисао њена тек их меетимице допуњује: „Даље, ви црне слутње! Заман нпчу претње ваше; у моје наде је дивовска снага — сатрће вас већ у зачеткуА Из њенпх се груди оте лак уздах н она настави: „Набројала сам већ доста дана како смо се растали. Али кад на тај дуги низ још нетнаесг надовежем — он ће доћи; и тада ћемо похитати да шго пре оставимо оно, што обоје тако жудно очекујемо : Стаћемо пред моју стару мајку и прпзнаћемо јој све, што смо од ње тако дуго крили. А она? Она ће, топећи се од радости са наше среће, положити своје изнемогле увеле руке на наше главе и благословиће нас. А како и не би? Није ли ми, сирочету, толика добра учинила? Па зар да ми то највеће благо своје милоште, ускрати ? Дело, кн>. 50. 4