Delo

74 Д Е Л 0 „Еде, еде, понављаше непреетано, ко he као Господ. Гледах вае цео дан као орлове како сте се поређали ио планини. Још рано смо се сви спремили да вас дочекамо. Старци се упалили па непрестано впчу: е нећете бре, Срби; да видите како старцн бију. Једни се заплашише одма па ме терају да говорим да се ману лудорије. Војска је, сила је: поклаће нас као пилиће. Паметније ће бити, кажем ја њима, да идемо сви у Војницу, на да ви чините шта знате са селом. Ал тек Димко викну да ће све побити ко мрдне из села. Помислим ја: боље ти је, мифтаре, да ћутиш, од тебе ни ђаво ћар нема; али ми опет око срца ладно. Кад чух где стража наша виче: „бежите, иде аскер“, мени лакну мало. Хвала Господу, кажем, боље су батине и ћотеци турски, него страх од вас. Док дођох до чичка Долгача, изгубих од радости и памет и очи и све, ама ни да помислим да није аскер. Тек кад ме лупну за врат, ја видех шта је. После из села запуцаше пушке, а ја кажем: „Да изађемо ми одавде, јер ако дође прави аскер, нећемо лако!“ „Мируј ти, рече чичко Долгач, имамо ми овде посла доста". „Док трајаше пуцњава, ја сам ћутао, али сам скупио стра за петорпцу. Али, хвала Богу, ето нас опет свп смо живи и здрави. А сада те молим, госнодин Васиље, дај ми мало ракије, исушило ми се грло са свим“. Дадоше му те се напи, па се сви редом поткрепише, док се не вратнше четници и јавише да никога нису могли наћи. Не могасмо даље чекати кретосмо низ Рујан, ломећи се читав сат по камењу, дајући непрестано пиштаљком знак осталима где смо и да нас не чекају. Десно и лево од нас одговараху наши истим начином, али се никако не могасмо састати све до поменовских колиба, четврт сата од подножја Рујанова. Киша је лила као из кабла, те се даље није могло. Растурисмо се по малим и ниским кошарама, и нолегасмо где је ко могао. Једни у сламу, други у јасла, заузесмо цео простор поред уплашене стоке, која чудновато иосматраше незване госте, како јој отимају место. д. м. с. — /