Delo

80 Д Е Л 0 остаде задовољан, што he се пзвући све, што је нотребно, и мисли његове, на погледу лнвада, пређоше на пптање о косидби. Он је увек, при мисли о косндбн, ocehao нешто што му је живце нрнјатно дпрало. Дошавши до ливаде, Љовин заустави коња. Јутарња роса још се држала доле по густој полеглој трави, и Сергије Ивановпч, да не би квасио ноге, замоли брата да га преко лпваде превезе на кабриолету до оног ракитовог жбуна, где је имало гргеча. Ма како да је жао било Константину Љовину да гази своју траву, он потера преко ливаде. Висока трава меко се обавијала око точкова и коњских ногу, остављајући своје семе на мокрим паоцима и главчинама. Брат седе под жбун, одмотавши удице, а Љовнн одведе коња, привеза га и загазп дубље у непомично огромно сивозелено море од траве. Свиласта трава, чије је семе већ сазревало, била је готово до појаса на водоилавним местима. Прешавши попреко ливаду, Константин Љовин пзађе на нут и срете старца са отеченим оком, који је носио рој пчела. — Што, да нпси неку ухватио, Фомичу — упита он. — Како уватио, Константине^; Митричу! Да можеш само своје да сачуваш. По други пут ми бежи... Добро те деца дотрчаше да јаве. А ваши ору... Ви већ испрегли коња?... — Шта мислиш, Фомнчу — да ли да косим, или да чекнем још? — А што! Ми чекамо до Петрова-дне. Вп увек раније косите. Даће Бог, биће траве. — А како мислиш за време? — То је у Божјој руци. Може бити да ће и време подржати. Љовин приђе брату. Риба није ништа пецала, али Сергију Ивановичу није било досадно, и изгледао је врло весео и расположен. Љовинјевидео, да га је разговор с доктором надражио и да му се хтело још да разговара. Љовину пак, напротив, хтело се што пре кући, да паредн да се позову косачп за сутра и да реши сумњу односно косидбе, која га је јако занимала. — Хоћемо ли? — рече он. — Куд се журиш? Седи да поседимо. Ала си ти мокар!... Ма да и нема рибе, али је ииак лепо. Свакп лов добар је већ тиме, што човек пма носла с природом. Како је дивна ова челична вода! — рече он.