Delo

АНА КАРЕЊИНА 91 Љовин одреши коња и пође кући да пије кафу. Сергије Иванович тек што беше устао. Попивши кафу, Љовин оде онет на ливаду пре, него што је Сергије Иванович успео да се обуче и изађе у трпезарију. V. После доручка Љовин није више косио на иређашњем месту, него између старца-шаљивчиее, који га је позвао да му буде комшија и младог мужика, тек јесенас ожењеног, који је први пут почео да коси. Старац, држећи се право, ишао је напред, одмерено и широко помичући извијене ноге, и тачним и одмереним кретањем, које му је, како изгледа, било лако као махање рукама у ходу, чисто играјући се, слагао је висок једначит откос. Као да није он косио, него сама оштра коса фијукала по сочној трави. Позади Љовина ишао је млади Мишка. Дело његово лепушкасто младо лице, обавијено по коси гужвом од свеже траве, радило је од напора; али чим би ко погледао у њега, он се осмејкивао. Изгледа, да је готов био пре умрети, него признати да му је тешко. Љовин је ишао између њих. По највећој врућини учиннлп му се, да кошење није тако тешко. Зној, у коме се купао, расхлађивао га је, а сунце, које га је пекло по леђима, глави и голим рукама до лаката, придавало је чврстину и упорност у раду; и све чешће и чешће долазили су му они тренуци несвесног стања, кад се могло не мислити о ономе, што се ради. Коса је секла сама од себе. То су били срећни тренуци. Још су радоснији били они тренуци, кадјестарац, прилазећи реци, где су се свршавали откоси, брисао мокром густом травом косу, испирао је у свежој речној води, захватао у водиру воде и частио Љовина. — Деде мало мога кваса! -ie л' добро? — говорио је он намигујући. И заиста, Љовин није никад пио такво пиће, као што је ова млака вода са комадићима зелене траве и укусом од зарђалог лименог водира. И одмах после тога настајала је блажена лагана шетња, са руком на коси, кад је могућно било избрисати зној, дахнути пуним грудима и нрегледати цео отегнути низ косача и оно, што се ради унаоколо, у шуми и у пољу.