Delo

ДВАДЕСЕТ ГОДИНЛ ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ 103 радост браће Хрвата. Је ли, с тога, чудо, што поред такве противности у српској штампи, српски клуб није могао да стече аукторитета према горе и решпекта код народних нам противника? — Рад, или нерад, — настави посланик — како хоћете, српскога клуба, треба критиковати. То је и дужност публицистике. Али треба критиковати и све, што ie у свези с тим радом. Понајприје ваља имати и толико родољубља н толико куражи, да се у свим приликама погледа истина у очи. Треба подврћи праведној критици и нашу јавну, нарочито иолитичку штампу. Зар Ви не видите, да је новинарство у пашем народу спало, с веома малим изузетком, на најниже гране. Постало је, тако рећи, пусто масло. Ко није ни за што, иде у новинаре. А политика је мучна студија. То Вп добро знате. Нећете примати као ласкање, јер је жнва истина, кад Вам кажем, да сте Ви у нашем Српству једини новинар, за којега се потиуним правом мора рећи, да Вас матернјална невоља није гурнула у — политичаре. Ви једини, добро ме разумите! Ведра чела можете увијек рећи, да сте се лишили најугоднијег, господског живота. само да својем народу помогпете. Каква ће вам награда бити за то, не волим да Вам проричем. — Молим, молим, то опет ппшта не значи, — хтједох малко да умирим својег пријатеља, а и да одбраним своје другове, — да и они други немају најбољијех намјера. Гријеше они. Гријешите Ви. Гријешим и ја. Сви заједно грпјешнмо. Људи смо и ми. Не мора се све узети за зло. Никоме нећу порећн племениту намјеру. Путови су нам, можда, разлпчнтн. — Допустите ми још мало. Код нас хоће да воде, нли барем мјеродавпо да утичу у полптику у школама пропалн ђацн стари пенспоновани офицпри, млади поповп, који се најмање држе своје дужностп, невјештп учптељп н трговачки шпекуланти, који су већ банкротнрали, нлн су се упутпли банкротству. То су факторп, којп изричу јавно свој суд о поједнпим појавама у јавпом народном жпвоту. Изричу га са својег г.тедишта, које је, радп никакве илн површне науке, врло стнјешњеног хорпзопта. Пзрпчу га често и са својих лнчних пнтереса. А увијек у тону, којн је својствен њнховом полнтнчком друштвеном образовању. Је лп онда чудо, што се код нас виче на све и против свега п свакога?! II у другнх народа и.ма еле-