Delo

108 Д Е Л 0 — Све је то лијепо и све је то истина, — одговори мп Ристић — али то су само рпјечи. Ја више нијесам актнван политичар. Надам се, да he ме то, ва ово мало година што ћу још проживјети, мимоићи, јер сам већ изнемогао. Ради тога могу слободпо и отворепо да говорнм. Могу да говорим Вама, као младом пријатељу, који искрено бранп интересе свога народа. У кратко. Србија нема да се нада ни у кога, до у Бога и себе. Ми немамо нн брата, нн пријатеља, који ће да нам прискочи и искрено помогне. И ја сам некада друкчије мислио. Горко искуство разочарало ме је у многим питањима. ЈБубав према брату и једнакој вјери натерала је и нас у Србији, да пропустпмо многе згодне прилике. Бојим се да те прилике неће никада внше повратити. Великим и моћнима братство је само фраза. Од фраза нема никоме нпшта. Полптички разлози и нолитички смјерови великих држава не познавају ни братства ни пријатељства. Вп знате за Свето-Стефански Мир н за Берлински Уговор... Б, па како је онда било, биће у напријед. Србија би, послије толиких разочарања, морала друкчпје да ради. Требало би боље да се прикуни њена снага. Та снага не би се морала трошнти у оно, у што се већ десетпнама година троши. Решавајући династичка и нартијска питања, ми смо заборавнли све остало. Наше непрестане размнрице са Црном Гором ради тих блажених династија, ослабиле су још више нашу унутрашњу и снољашњу снагу. Сувише смо загрезли у ту борбу, а да бисмо се могли тргнути и освијестити од .једном... Могао би нас, можда, освијестити какав јаки ударац. Бојим се само, да то не буде доцкаи... А, како — од једном ће Ристић промпјенити предмет разговора — стоји материјалпо Ваш лнст? Има ли довољно претнлатпика и помоћи одакле? — Једва саставља крај с крајем, — одговорим — а на помоћ одакле ue може се похвалити. У Србију долази до недесет примјерака листа и то пе којекоме, пего самим правницима. Ви сте мал’ да не једини, који га плаћа. То му је помоћ одавле. Док се лист оснивао, обећаване су обилате припомоћи од људи, који миого могу дати. Обећања су већином остала обећања. Један дно тих обећања иснуниће ионеки, ако им се прије добро закади. Мене то страшно мрзи, на пе радим никада. — Читао сам у неким новосадскнм листовима, — упита ме Ристић — да су се н тамо код вас Срби почели дијелптп