Delo

П О Н У Д А (Прича која би се као песма евала „Јадна мајка") Beh два дана како са свога прозора гледам један загонетан иризор. Жена више стара него средњих година, убрађена шамијом, са папучама на ногама и у оделу за које би се ипак морало казати да је некад било ново, седи на пвицн супротног тротоара и тужно и нетренимице гледа на кров куће мога стана. Лактове је одупрла о колена и песницама иодупрла вилице, и тако згрчена иредстављала једну доста чудну фигуру. Како ме Бог дао сањалицом, у мени се почеше ројити разне мисли и претпоставке о тој јадној жени. „Борила се, мучила се, радила дан- ноћ, док није клонула, и сад проси! — рекох ја у себи, и душу ми подузе туга. А шта и може бити тужније од слике чија је далека перспектива борба и часан труд, а видљива стварност, као иронична круна честитости и поштења, — прошња?! У томе поред те жене наиђе један отмен гостодин. Он је с леђа загледа, заустави се, бркну се у џеп, ослови је и пружи јој нешто. Она га погледа чудно, одмахну главом и не прими милостињу. — "Дакле, не проси! Отмен господип продужи нут са нешто мало мање достојанства, а жена се иоврати у своју нрвобитну фигуру. Мало-после око ње се окупише нека деца. Видим да нешто разговарају с њом и она им прстом указује на кров куће мога стана. Прво једно, па онда и друга деца, почеше се камењем бацати у правцу жениног показивања.