Delo

П 0 П У Д А 275 То вероватно изазва жапдарма са линије да жени приђе и децу растера. После се и сам уиусти у разговор са женом и своје жандармске очи укрути у правцу жепиног нодигнутог прста. „Знам шта је — рекох ја у себи — иобегла јој канаринка... Сирота жена!“ А већ иосле нола сата и ја сам са њом разговарао. — Ово је већ други дан како вас видим овде? — рекох ја. — Јесте — мрзовољно одговори она. — Због канаринке? Она ме чудно погледа и, уместо одговора на то питање, отноче читаву причу да нрича. — Имам тешко болесну ћерку. Опа је монополска радпица. Па јуче ми рече: „Нано, једе ми се мало чорбице, алп од белог пилета. Ни жуто, ни црно, ни шарено, никакво друго нећу; 'оћу само бело, и бело да ми нађеш“. Чудне су жеље болесничке!... Ја изишла на пијац, пуст да Бог да осгао, нађем бело пиле, а пиљар нећо да га одвоји, и једва ми га дао за шест гроша!... Последње иаре сам му дала... Кад са.м довде дошла, пиле ми некако клпзну из руку и ноче бежати. Склептали га људи, хвала им, и један поп раширио мантију, и трамвај заустависмо, па опет ништа! Опо прво прпу на трамвај, а после с трамваја на кућу... Ја погледах на кров и заиста видех бело пиле. Лежи поред оџака и тако безбрижно чисти своја перца! — А ја, Бога ми, мислио канаринка — рекох ја. — После је било читаво чудо — настави жена. — Прошли неки оџачари и ја их замолила с божје стране да се нопну на кућу, и они се већ почелн иети, а из куће изишао једаи крунап и дебео човек, те је било ларме п опаке нсовке, н у мало што нпје иомлатио оџачаре... Кад сам јутрос дошла, оно опет ту! Сад но нодне, а оно опет ту!... И јадна жена бризну у плач. Meue тек сад обузе права туга, и мало је требало па да се заплачем за неиспуњеном жељом несрећне болеснице. Бркнух се у џеп, али у џену свега толнко колико ми је нотребно за трамвај. Поћутах мало п онда одлучним гласом позвах сироту жену да ми следује. Тако уђосмо у авлнју, ја јој показах прстом газдин жпвинарннк и као неким библпским гласом рекох: 18*