Delo

334 Л Е Л О — Не! — впкеу она, спазивши га и уз прве звуке њена гласа сузе јој наиђоше на очи, — не, ако се то тако буде продужавало, онда he се ово деситп много, много пре! — Шта, драга моја? — Шта? Ја чекам, мучим се два сата... Не, пећу!... Ја не могу да се свађам с тобом. Сигурно ниси могао. Не, нећу! Она метну обе руке на његова рамена и дуго га је гледала дубоким, усхпћеннм н у исто време испитујућим погледом. Она је, као и при сваком састанку, сводила уједно своју замншљену представу о њему (несравњиво бољу, стварно немогућну) са њим, какав је бпо у ствари. III — Јеси ли га срео? — упита она, кад су сели крај стола под лампом. — То ти је казна, што си одоцнио. — Да, али како то? Он је требао да буде у савету? — Био је и вратио се, на опет отишао некуда. Али ништа зато. Не говори о томе. Где си био? Све с прпнцем? Она је знала све подробности његовог живота. Он јехтео да каже како није спавао целу ноћ и како је заспао, али, гледајући у њено узбуђено и срећно лице, беше му зазорно. И он рече, да је морао ићи да да извештај о одласку принчевом. — Али сад се свршило? Он је отпутовао? —Хвала Богу, свршило се! Ти не можеш вероватп, како ми је то било несносно. — Зашто? На то је свакпдашњи живот свпх вас, младих мушкараца, — рече опа, набравши обрве и, узевши плетиво које је лежало на столу, поче, не гледајући у Вронског, да извлачи из њега кукицу. — Ја сам већ давно оставио тај живот, — рече он, дивећи се промени израза на њеном лицу и старајући се да схватн његов значај. — II ирпзнајем, — рече он с осмејком, показујући своје честе беле зубе, — да сам се ове недеље огледао као у огледалу, гледајући овај живот, и било ми је непријатно. Она је држала. у рукама плетиво, али није плела, него је гледала у њега чудповатим, сјајним и недружељубним погледом. — Јутрос је Лиза свраћала к мепи — оне се још пе боје да ми долазе, не гледајућн на Лидију Иваповпу — уметну она, — и причала ми је о вашем атинском вечеру. Каква гадост!