Delo

44 Д Е Л 0 Он. То је тачно, до ђавола, и сасвим тачно! Кад смо већ почели о томе, госнодине филозофе, руку на срце, па реците искрено: било је времена кад нисте били пуни пара као данас. Ја. Нисам још сувпше. Он. Али сад не бисте ишли у Луксенбург,... сећате га се? Ја. Оставимо то; да сећам га се. Оп. У реденготу од сиве кадифе. Ја. Да, да. Он. Псцепаном с једне стране, са исцепаним наруквицама. п у црним ланеним чарапама ва задњој страни зашивеним белим концем. Ја. Е, да, да, све као што се вама свидело. Он. Шта сте радили онда у алеји де Супир? Ја. Доста жалосна појава. Он. Кад сте изашли отуда ви сте трчали улицом. Ја. Тако је. Он. Ви сте давали часове из математике. Ја. II ако у њој незнам ни беле, зар нисте желелн њу да продужите ? Он. Сасвим је тако. Ја. Ја сам учио иоказпвајући другима, и спремио сам неколико добрих ученика. Он. То може да буде; али са лириком није као са алгебром или са геометрнјом. Данас кад сте велики господин. Ја. Не тако велики. Он. Кад сте накупили доста новаца. Ја. Врло мало. Он. Ви доводпте учитеље својој кћери. Ја. Још не: мати се брине о њеном васпитању: јер у својој кући треба имати мира. Он. Мира у својој кући! До ђавола, човек га може имати само кад је слуга или господар, а господар треба бити. Имао сам једну жену... Бог да јој душу прости! Али кад јој је пало ua памет да се противи, ја сам се срдио, громовито сам говорио, говорио сам као Бог: „нека буде светлост!“ и светлост би. Тако, за четири године ми нисмо ималп нп једне преке речн. Колико година има ваше дете? Ја. То нема везе са овим што говорпте. Оп. Колико годнна има ваше дете?