Delo

РАМОВ СИНОВАЦ 45 Ја. Ех, шта врага! Оставимо моје дете и његове године, па да говорпмо о његовим будућим учитељима. Он. Да богме. Као филозоф ништа незнам о таквој јогу* ници. Тако вам бога, зар се неби могло од господина филозофа дознатн колико година од прилике нма госпођица његова кћи ? Ја. Рецимо да има 8 година. Он. Осам годипа! већ четири године та бн морала свирати на гласовиру. Ја. Али можда се ја не старам много да у план о њеном васпитању уведем и учење, које тако много времена заузима а користи тако мало. Он. Па шта ћете јој онда предаватп, ако је ио вољи рећи. Ја. Ако могу, да правилно мисли; појава тако ретка међу људима, а још ређа међу женама. 'Он. Ех, оставите је да булазни колико хоће, само да је весела, лепа, и каћиперка. Ја. Пошто је природа према њој била доста немилостива давши јој слаб организам са осетљивом душом, изложив је истим тегобама у животу као и да нма организам јак а срце бронзано, то ћу је, ако могу научити да то храбро сноси. Он. Ех, пустите је да плаче, да трпи, да се мази, да јој се нерви драже, кад и у других, само ако је леиа, љубазна н каћиперка. Шта, да не пгра? Ја. Колико само да се дубоко клања, да се добро преставља и да уме да иде. Он. А да не пева? Ја. Колико само да се добро изражава? Он. Да не свира? Ја. Кад бп био какав учитељ сзнрања. ја бпх му је драговољно поверио два часа дневно за једну нлн две годнне, више не. Ou. А место апсолутно нужних стварп које вп забрањујете? Ја. Хоћу мало граматпке, приче, историје, географије, мало цртања, а много морала. Он. Како бпх вам лако доказао бескорисност свега овог знања, у оваком друштву као што је наше. Шта кажем. бесконисност? можда и оиасност! Алп за сад ћу се држати једног питања: Зар јој неће требатп један нли два учитеља? Ја. Без сумње. ЧЈ