Delo

РАМОВ СИНОВАЦ 51 вање охолости, а скромност закон потребе. А музика! тада ћемо је неговати. Ја. По томе што бисте ви на добро употребили богатство, видим колика је штета што сте просјак. Онда бисте живели животом часним за човечански род, доста корисним за своје суграђане, доста славним за себе. Он. Али ја.мислим да ви мене исмевате, господине филозофе, ви не знате с киме се титрате, ви и не сумњате да у овОхМ тренутку ја нрестављам најзнатнију странку у вароши и двору. Наши богаташи у свима сталежима говорили су или нису говорили о истим стварима које сам вам поверио; али истина је да кад бих био на њиховом месту ја бих живео истим жнвотом. Ето како ви опет живите; ви мислите да су сви људи нодједнако срећнш Какво чудновато уображење? Ваша срећа претпоставља известан ступањ романтичног духа кога ми немамо, необпчну душу, нарочити укус. Ви украшашавате ову чудноватост именом врлине, зовете је филозофијом; али врлина, филозофија, јесу ли оне створене за свакога? Пма их ко може, чува пх ко може. Замислите да је цео свет мудар и философ; признајте да би било ђаволски жалосно. Видите, да жпви фплософија, да живи мудрост Соломонова, пити добра вина, јести извесних јела, живети са лепим женама, одмарати се у доста меким постељама; изузев то, све остало је сама таштина. Ја. Шта, браниги своју отаџбину? Он. Таштпна. Нема више отаџбине, јер од једног пола до другог ја видим само тиране и робове. Ја. Нинити услуге својим пријатељима. Он. Таштина. Зар има пријатеља? Кад би их било, зар бн требало од њпх стварати пеблагодарпнке? Размислите о том добро, па ћете увидетп да се готово увек примају учнњепе услуге. Признање је терет, а сав је терет за то да се човек раздрма. Ја. Пмати положај у друштву и вршнти дужност? Он. Таштпна, шта вредн нмати положај пли пе, само ако је човек богат, пошто се иоложај заузнмв само да би се човек обогатио. Вршити своју дужност, чему то водп? зависти, нереду, гоњењу. Зар се тако нанредује? Удваратн се, до ђавола, гледатн велнкаше, испитиватп њпхов укус, радптп по н.иховој 4*