Delo

б‘2 Д Е Л 0 ћудп, служити њиховим породицама, одобравати њихова пеправедна дела: ето то је тајиа. Ја. Васпитавати своју децу? Он. Таштина? То је посао једног учитеља? Ја. Али ако овај учитељ, задахпут вашим начелима, занемари своју дужност, ко ће за то бити кажњен? Он. Тако ми вере, ја то нећу бити, већ једног дана муж моје кћери или жена мога сина. Ја. Али ако се и једно и друго одаду разврату и пороцима? Он. То пм је занат. Ја. Ако изгубе част? Он. Ма шта да уради богат човек не може да изгуби част. Ја. Ако пропадну? Оп. У толико горе по њих! Ја. Мислим да сте се ослободили мотрења на понашање своје жене, своје деце, својих слугу, ви бисте лако могли занемарити свој носао. Он. Опростите ми, по некад је тешко наћи новац и паметно је за њ се нобринути из раније. Ја. Мало бисте се бринули за своју жену? Он. Ни мало; молим. Најбоље се, мислим, поступа са својом драгом половином ако јој се чипи како она хоће. Ио вашем мишљењу зар друштво не би било занимљиво кад би у њему свако био при своме? Ја. Зашто не? За мене је вече увек лено само кад сам задовољан јутром. Он. Исто тако и за мене. Ја. Оно што људе из вишег света чини тако делпкатнпм у њиховом запимању, то је њихово велико беспосличење. Он. Немојте тако мислити, они много раде. Ја. Пошто се никад не замарају, никад се н не одмарају. Он. Не мислпте тако они су увек изпурени. Ја. Задовољство је за њих посао, а не потреба. Он. У толико боље, потреба је увек мука. Ја. Они све упропасте. Оглупе, досада их савладада. Онај ко би им усред несносног пзобиља одузео живот, учинио би им услугу, јер они од среће позпају само онај део који најбрже исчезне. Ја не презирем чулна уживања, јер и ја имам уста н једем изврспа јела или иијем изврсно вино; имам срце и очи н волим да џод својом руком осетим... да црнем сласт