Delo

56 Д Е Л 0 Он. Свако има своје. Хоћу баш да заборавим своје, али зато што ја хоћу, а не зато што други заповеда. Зар треба само да ми кажу: пузи, па да морам да пузим? Тако иде црв, па тако и ја; ми обоје тако идемо кад нам допусте, али се исправимо кад иду за нама; ишлп су за мном па ћу се исправнти. А још ви немате ни појма о „петодјеру“ о коме се говорн. Замислнте једну меланхоличну и досадну лпчност, болесну, увпјеву у две или три собне хаљине, која ни самој себи ннје по вољи, којој ништа нпје но вољи, коју је врло тешко насмејатн мучећи се као црв под кором на сто разних начина и која хладно посматра смешне гримасе мога лица, још смешиије гримасе мога расуђивања; јер међу нама нека је речено, овај отац божић, овај грозни калуђер тако чувен због гримаса, поред својих успеха на двору само је дрвена лутка кад се упореди са мном, да не хвалим ии себе, а још мање њега. Узалуд се трудим да уђем у лудницу, ништа то не вреди. Да ли ће се смејати, зар се неће смејати? Ето шта морам да говорим у сред својих бекељења; а можете појмити колико ова неизвесност шкоди таленту. Моја сета, до очију натучена ноћна капа, изгледа као непокретна пагода, којој је на бради привезан конац, одакле иде иод столицу, Чека се да неко новуче за конац, а не иовлачи пико; или ако се случајно вилица отвори, то је с тога да би вам казали једну реч, реч која вам каже да вас никако ннсу опазили, да је све ваше мајмунисање пропало. Ова реч одговор је на питање постављено пре четири дана; после ње нестаје јачине деловања и вилица се понова затвара. (Затим поче да подражава своме човеку. Седео је на столици, главу је држао право, шешир натукао до очију, очи у иола затворио, руке опустио, покрећући своју внлицу као какав аутомат и рекав): Да, имате нраво, госпођице, ту треба употребпти лукавство. „То одлучује увек и без аиела, у вече, у ј.утру, нри облачењу, при ручку, у кафани, при игри, у нозоришту, при вечери, сиавању, и Боже ми опрости, у наручју своје метресе. Ја ннсам у стању да разумем овакве одлуке, али сам ђаволски сит другнх... Тужан, без живости и неумитан као судбина, такав је паш натрон. На другој страни падувеио женскиње игра главпу улогу, коме би се човек усудио да каже да је лено, јер је лепо, и ако па лицу овде онде има као шугу, а трчи за г-ђом Бувилон. Ја волнм тело кад је лепо; али што је много — много је, и