Delo

ЕВРОПА II АПЕКСПЈА БОСПЕ II ХЕРЦЕГОВИПЕ 59 У ствари, ове провинције представљају најчистији део сриске расе, што најбоље показује факт да су све народне песме и приповетке Срба састављене на језику тих нровинција. Пошто су у петнаестом веку коначно потпале иод турску владавппу, Босна и Херцеговина никад нису изгубиле своје националне карактеристике и никад нису напустиле борбу да збаце отомански јарам и поред преласка већег дела народа у мухамеданску веру. Може се рећи да су ове провинције од почетка до краја уживале један привилегисан и изузетап положај у отоманскоме царству. Кад су се 1875 године побуниле нротив тираније турских наша, оне никад ни за један тренутак нису желеле да турску управу замене аустријском, у толико мање што ова последња нигде није оставила ирнјатне успомене: ни у Холандској, нити у Италији, а најмање у Србији, где је Аустрија владала од Пожаревачког Уговора 1718 до Београдског Уговора 1742, и где се била вратпла за једно време ири крају 18-ог века. Тежње Босанаца и Херцеговаца увек су биле да се уједине са слободним српским државама, Србпјом и Црном Гором, или, ако би то Европа спречпла, опда да постану аутономне кнежевине под сузеренством Турске.1 Због тога су разне босанске устанке симпатпчно иоздрављали Мацнни и Гарибалди у Пталијп, Кастелар у Шпаннји, К. Робер и Виктор Иго у Француској и многп пемачки и аусгријски писци. Г. Веснпћ, српскп министар у Парпзу показао је пре кратког времена да је аустро-угарска влада, уочпвшн ту тенденцију, око 1870 године, показала београдској влади готовост за споразум. Аустријски је предлог био да се већп део Босне уједини са Србијом, а северозападнн део — тако звана турска хрватска — да се вратп Аустро-Угарској. Постоје днпломатски документи нз којих се видн да је ('рбија чнннла пријатељске нонуде у Царпграду да у ти.м провппцпјама uoврати мир, и да поред тога и даље буду под турским сузеренством. Шта више, вођп устанка у овпм двема провинцијама 1 Упореди Гледстонов говор у Блакхиту, септембра 1^7(>, у коме је. говорећи оштро нротпв Турске, рекао: „Ја сам склон да се Султаоово еуверенство задржп ако се може; јер се бојнм да се хармонија Сила ве иокварн ако дође до пљачке, п до питања о њепој поделп. Кад бп ме ко пптао како бпх ја поделио пљачку мој је одговор: ја је нпкако не бпх ин делпо. Ја велпм да те провппцпје нпсу одре1)ене да буду својпна Руспје, плн својпна Аустрпј^, плп својпна Енглеске; оне су за становппке тпх ировпнцпја“.