Delo

64 Д Е Л 0 нима. Тога ради саставиће се инвентари под надзором комисара које обе владе буду наименовале. „Питање о поступању са становницима Босне и Херцеговине који станују на страни пли путују у иностранство расправиће се нарочитом погодбом“. Остали чланови ове конвенције и додатак који је потписан истога дана односили су се на Новопазарски Санџак. Непотребно је за овај тренутак даље се задржавати на одредбама Сан-Стефанскога Уговора, а прећи ћемо на ове тачке: (А) Предмет о Босни и Херцеговини увео је граф Андраши лично на седници Конгреса у Берлину од 28 јуна 1878. Пошто је у почетку рекао да је као погранична сила аустро-угарска била више заинтересована него други у умирењу тих двеју нровинција, наставио је даље да „ма да се питање о Босни и Херцеговини тиче Аустрије најнепосредније, ипак оно тиме не престаје бити у првоме реду једно европско питање“. Стога би он једино;примио „једно решење које би обезбедило трајан мир у овим двема провинцијама и спречпло понављање догађаја који су довели у опасност европски мир и створили за Аустрију један несносан положај на чије даље трајање она не би могла да пристане". Европски карактер окупације су још јасније одредили представници других Сила. „Ако Силе не успеју“, рекао је Лорд Солзбери, „од овог тренутка да тим провинцијама даду једну јаку и трајну администрацију, онда ће оне (Силе) бити одговорне да се неизбежно понове све оне патње које су изазвале живу симпатију Европе и дале су повода врло озбиљнпм догађајима“. Придружујући Немачку овоме предлогу, кнез Бизмарк је изјавио да „као представници Сила сакупљених у Конгрес, ми имамо нарочити интерес у окупацијп Босне и Херцеговине... То није само аустро-угарски интерес, пего општа дужност да се траже ефикасна средства да се спречи понављање сличних догађаја“. Г. Вадингтон је у овоме предлогу гледао једини начин „да се становницима Босне и Херцеговине обезбеди мирна егзистенција...“ и, једном речи, он је интервенцнју аустро-угарске владе сматрао „као једну меру увођења реда од стране Европе“. Лорд Биконсфилд сматрао је да тај план „поставља Аустро-Угарској велику дужност да одржи ред и да гарантује увођење културе, и изнад свега да ојача отоманску владу новећавајући њеп утицај у пословима Европе“. Да би обезбедиле