Delo

66 Д Е Л 0 чему бечки кабинет нпје ни чекао ннформације од својих пуномоћника, и врло вероватно по наговору и саветима Бизмарка, који је анкуражирао Аустрију сутрадан носле седнице од 28 јуна да уђе у Босну и не чекајући ua пристанак Високе Порте. Шта више, изгледа да је немачки канцелар сматрао окупацију Босне и Херцеговине као своје дело, и као један немачки пословни потез. Покојни Каратеодори-паша рекао нам је једног дана (1896), у прпсуству више пријатеља у Брислу, да је он био приморан, да би Турској уштедно најозбиљнију опасност, да пзбегава сваки састанак с Бизмарком. Једног дана кад је он о томе разговарао с графом Андрашпјем и кад је тражио да се смање аустријски захтеви, додао је да, ако се његовим жељама не изађе на сусрет, да ће он бити нриморан да у пуној седници конференције говори о агитацији и иитригама двојне монархије у Босни и Херцеговини. „Говорите“, рекао је граф Андраши, „и вероватно ће кнез Бизмарк узети на се да одговори“. (Б) И поред европскога мандата Аустрија је морала да мобилише војску од 200.000 људи и да месецима води борбу са становннцима, да би извршила окупацију која је подједнако била мрска и мусломанима и православпима. Није нотребно да се заустављамо на губитцима које је Аустрија имала у борби у којој је нмала против себе само становништво. Како је она извршила своју цивилизаторску мисију коју јој је Бврона поверила јасно је изнесено у ппсмима Сера Хенри Лејарда, тада британског амбасадора у Цариграду, г. Хварту (каспије Сер Виљем Хвајт) који је у то доба био енглески динломатскн агент У Букурешту. Аустро-Угарска, ослањајући се на своју снагу, није хтела да расиравља с Турском о окунацији док она није постала један свршен чин. Њена садашња политика је савршено иста кад тврди да хоће на конференцију нод условом да се о свршеном чину анексије не дебатује. Она слабо поштује права Бвроие. Дакле, 27 фебруара 1879 она је званично отпочела преговоре с Турском о окупацији и администрацији ових двеју провинција и о војничкој окупацији нзвесних стратегијских тачака у Новопазарском Сапџаку. Са турског гледишта требало је две тачке узети као основе нове конвенцнје: 1) Нризнавање сувереннх ирава султанових над Босном и Херцеговином, сходно закљученом споразуму.