Delo

162 Д Е Л 0 истина, да је она неколико пута настојала, како 6и убила краља Милана. Колико је год средстава имала на расиоложењу, то јој није никада упалило. Али, може врло лако бити и то, да се у тај посао умијешао руски војни аташе, а да Русија и не зна, да је то мисао и садашње владе у Београду. То се све може удесити. Русија и влада наша могу да раде заједнички, а да једна за другу и не знаду. Ни мени, заиста, не иде у главу, да би Русија на томе радила заједно са данашњом нашом владом, знајући да и она има посла и утицаја у томе. План је свакако ту. Он ће се до скора и извршпти. Најмљени Бошњак прећи ће из Букурешта у Београд преко Шапца, гдје такође знаду ‘за то. Жртва свега тога бићемо ми, радикални ирваци. До године дана неће, можда, бити ни мене ни мојих другова. Све ће се свалити на нас радикале и нашим главама нодмириваће се ти рачуни пзмеђу Русије и краља Милана. Како год испао атентат, наша влада биће задовољна, јер ће тим уништити радикалну странку. Нестаће јој највеће пренрјеке за тобожње стишавање партијских страсти. Погине ли краљ Милан, Русија ће бити задовољна, а Србија ће јој се моћи потпуно нриближити. На нас ће Русија лако заборавити или ће, ваљда, порадити да нас не стријељају. Не погине ли краљ Милан, влада у Београду’ биће исто задовољна, јер ће имати згодну прилику да уништи нас радикале. — Ако Ви — рекох Таушановићу послије иодуљег ћутања — зпате извјесно све то, што сте ми сада испричали, атентат би се могао уништити. Могло би и да не дође до атентата. Било би, можда, најбоље, да вас неколико радикалних првака одете право краљу Милану па да му кажете све што се спрема. Тим бисте спасли своје главе, а спасли бисте и краља Милана. Он је ипак, поред свих својих погрјешака и махна, заслужан за Србију. Не би било право, да и тај српски владалац погине од српске руке. Краљ Милан увјерио би се тада, да му ви радикали нијесте баш тако велики душмани, како он замишља. Једном пушком убили бисте неколпко зечева. — Размишљао сам ја и о томе, — одговори ми Таушановић — али би се и то знало унотребити против нас радикала. Кад бисмо нас два три радикала, који смо обавијештени о том плану, све казали краљу Милапу, ко би њега могао увјерити, да то ипак ннје било наше масло? Атентата, наравно, тада не би било, јер би сам краљ Милан нредузео све потребите мјере,