Delo

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ 1 бб до Ријеке. У Загребу био сам познат са једним Срби.јапцем, цоји је тада радио на Србобрану. Да ли да њему све то повјерим и да од њега тражим савјета? Тај Србијанац био је киван на краља Милана, па мп је могао, можда, одговорити, како жели, да тане Бошњаково погоди краља Мнлана. Нијесам хтио да чујем такав одговор од Србина, кога сам иначе волио. Стиснем душу у се и никоме не проговорим ни ријечи. Једва сам чекао да се смркне, па да дође воз којп he ме одвестп на Ријеку, далеко, што даље од Београда. Оно неколпко сати, ко.је сам од јутра до на вече провео у Загребу тобож да ночинем, бијаху ми читав вијек. Тога дана сунце није хтјело никако да зађе. Вријеме ми је нролазило највише, вадећи сат и гледајући у њ, како полако одмпчу секунди и минути. Мој лијепи Загреб, у ко.ме сам провео најљепше дане свог младићског доба, био ми је тога дана црн. Хтио сам што прије да побјегнем и одатле. Уздисао сам за морем као никада до тада. Дошао је, најпослије, и жељени час. Кад кондуктер јави, да полази воз пут Рнјеке, одјурим у купе, који ми је био па‘мијењен. У одјељењу нрве класе, коју сам узео да могу ноћ нроспавати, сједио је човек, кога нијесам видио па загребачкој станици. Погледам га боље. У њему упознам Живка Анђелића, окружног начелника негдје у Србији. Док сам прошле годпне. 1898 био у Београду, долазио је и он тамо неким службеним послом. Пријатељи моји приказаше ми га и неколпко дана друговали смо по Биограду. Били смо случајно у истом хотелу, на смо скоро по цијели дан били заједно. Заволио сам Анђелића ради његове природне бнстрине, п ако смо често долазили у конфликт ради краља Милана. Нпје тада, 1898 године, одобравао мој правац у СрпскомГласу против краља Милана и министарства Ђорђевићева. Настојао је увјерити ме, да сам на кривом путу, па да би право бпло да друкчпје о томе нишем. Моји стари пријатељи у Београду говорили су мп н добро и зло о Анђелићу. Некн су ме увјеравалн, да је он до крајностп поштен човјек и савјестан у својој службн. Други су били противног мишљења. Говорили су ми, да је полптнчки злочннац најгоре врсте; да је добзр иолпцајац, алн само за 3 io; да је био слијепо оруђе краља Милана, док је овај владао, и да га је краљ Милаи унотребљавао само у прљавим по•словима, у којима је Анђелпћ бпо пеобнчпо вјешт; да је страшно