Delo

164 Д Е Л 0 да могу да говорим, алн само онда кад се догодн, ако се догоди атентат на краља Милана. Него, ако атентат заиста упали, па први српски краљ иосле Косова погине од српске руке j земљи коју је он створио краљевпном? Савјест би ме до смрти гризла, да ту нијесам урадио, што сам као Србнн требао да учинпм! Али како и што?! Прије свега пе би било лијено од мене, да икоме казујем оно што ми је Таушановић повјерпо, док се не изврши атентат. За тим, како да јавим и коме да јавим? Намјеравао сам да кажем гријех, али да не споменем лице које ми је то повјерило. Какодадођем до краља Милана илп до краља Александра, на да им то испричам? Преко реда не могу до њнх. Аудијенцију мора израдити предсједннк министарства. Али ако је атентат масло владино, како је мислио и говорно Таушановић, тим путем нећу моћи да дођем нп до краља Милапа ни до краља Александра. Другога пута нијесам знао. Становиште, које сам у Српском Гласу био заузео према тадашњој влади у Србији, давало ми је право да сумњам, да ли ће ме предсједник владе хтјети и примпти. За краља Милана знао сам да не трпи новинаре у опште, а особито српске. Он их је на просто презирао, јер да су то све пропале егзистенције које раде само за новац. Ломио сам се душевно као никада до тада. У двије годипе политизирања на Приморју нрогутао сам много живпх жаба. Ниједна инак није била тако страшна и отровна као та. Шта ли ћу и како by, Боже мој мислпо сам пенрестапо Да ли ћу и коме ћу да новјерим ту тајну, па да питам за савјет, шта да радим? Али коме? Ко да ми помогпе у тој страшној душевној муци? А да нпје, мозгао сам и о томе, Таушановић криво обавијештен о томе? Више пута издаду и најбољи прнјатељи, па је и њега могао неко преварити. Него, он ми је о свему нричао у најмањим потанкостима, да о томе пе може бити сумње. Причао ми је о влади, о Букурешту, о Бошњаку, о руском војном аташе-у, кога ми је свакп пут и по имепу спомињао, тако јаспо и бистро, да мора бити сталан о свему томе. Неколпко нута вадио сам пз џепа биљешке о том разговору, које сам одмах на вече записао. Дуго сам гледао у њих, читао сам их и увијек долазио до истог закључка: да не могу помоћп ништа. У Товарннку и Шиду нијесам бно свега него два или три дапа. Повратим се у Загреб изјутра, да на вече наставим пут