Delo

206 Д Е Л 0 II оп весело и заиимљиво испрпча, како је, не тренувши целе ноћи, улетео у кожуху у оделење Алексија Александровича. — Кондуктер, протнвно пословици, хтеде да ме по оделу нзбаци папоље; алн ја се почех изражавати високим стилом, а и.... вн такође, — рече он, заборавивши име и обраћајући се Карењнну, — хтели сте такође спочетка, судећи по кожуху, да ме истерате, алн се после заузесте за мене, на чему вам веома захваљујем. — Уопште, врло су неодређена права путника на избор места, — рече Алексије Александрович, бришући марамом врхове својих прстију. — Ја сам видео да сте били у неодлучности, у погледу мене, — добродушно смешећи се рече Љовин, — те сам се пожурно да отпочпем паметан разговор да бих загладио свој кожух. Сергије Пвапович, настављајући разговор са домаћицом и слушајући једпим увом брата, избечи се на њега. „Шта ли је то с њим данас? Као неки победилац“, помисли он. Он није зпао да је Љовин осећао да су му израсла крила. Љовин је зпао да она чује његове речи и да јој је пријатно слушати га. II само га је то једино занимало. Не само у овој соби, него у целом свету за њега су постојали само она и он, који је добио за себе огроман значај и вредност. Он се осећао на висини, на којој се вратоглавица јавља, а тамо доле далеко били су сви ови добри и красни Карењини, Облонски и цео свет. Сасвим неприметно, не погледавши у њих, пего тако као да није имао где да их смести, Степан Аркадијевич посади Љовина и Китинку једно до другог. — Хајд’ ти седи макар овде, — рече он Љовину. Ручак је био тако исто добар као и посуђе, које је волео Степан Аркаднјевич. Супа Мари-Луиз испала је одлично; ситнн колачићи, који су се топили у устима, били су беспрекорнн. Два лакеја и Матија, у белим вратннм марамама, вршили су свој посао у ногледу јела и пића неприметпо, тпхо и споро. Ручак је с материјалне стране нспао за руком; тако исто је био успешап и с пематеријалпе страпе. Разговор, час општи, час носебни, пије ирестајао н ири крају ручка тако је постао живахан да су мушки устали од стола, пе ирестајући да говоре на чак је и Алексије Александрович живахнуо.