Delo

КЊИГА 52. Д Е Л 0 СЕПТЕМБАР, 1909. ГОДИНЕ М Л А Д О С Т Душо душе моје, младости цветна, Не видех ти до сад никад светли лик; Зашто ми се јављаш нема и сетна, Да ми душу мори пригушени крик? Етерасти вео од уздисаја Скинула си с лица — бледо је к’о плач; У очима љубав што с небом спаја, На грудма крст вере, а о бедру мач. Ја знам шта то значи. — Растанак дбђе! Остајеш ван мене, да без тебе грем... Па зар тако брзо младост ми прође? Куда ћу без тебе и да л’ икуд смем?.. Што постаје — живи, постало — гине. Родитељ ти бејах, а сад гробар твој!.. Нисам био жељан такве судбине, Јер друкчије гледах па свршетак свој. Ја те у гроб снуштам, младостн сетна, Не да те сахраним, већ да сам ти роб; Да од твога гроба, љубави цветна, Живим док не дође и остатку гроб. р. Ј. +0+ СВЕСКА 3. ОдавмК Дело, књ. 52, 1?