Delo

ШТО ТЕ НЕМА, БОГДАНЕ?.. Пошто се воз лагано заустави и из њега изиђоше сви путници који остају у Феризовићу или имају да продуже пут за Призрен, појави се он без журбе и узневерености што обично нрати свакога путника, нарочито странца. Достојанствено крочи с последње вагонске степенице и мирно, испод ока, погледа ускомешано Феризовиће као да га је тисућу пута гледао досле. Носачи и момци прљавих гостионица већ беху заузети и, натоварени путничким сандуцима и торбама, одмицаху сваки на своју страну. Путник се небрежно осврну кому да преда своје ствари, кад му прискочи Никола Гранде, беспослен феризовићски исполип, прозвани због тога неким још одавно. Његова улога беше овде да се путницима нађе на руци тек нанослетку и да их извештава где у којој крчми има добре комовице и стара незачињена вина, чему је као Призренац изврсно вешт и добро упућен. — У пајбољу српску гостионпцу! — заповеди му путник н показа пртљаг. Гранде се незграпно маши за прљаву капу, до половине улепљену знојним блатом, лице му се развуче у велики глупачки осмех, потпирен радошћу што путник беше по свој прилици Србин. — Овде су, господине, готово све српске гостионице. И ја hy те одвести у најбољу, какве пема ни у Скопљу. — Е, добро, соколе; тегли! Гранде зграби кожпу путничку торбу и још неке завежљаје па пође напред ка гостиопицп Станка Стојадиновића, смиш'вајући већ шта да од овога потражи кад му води новога путпика странца.