Delo

РАМОВ СППОВАЦ 299 Ја. У то сумњам; али кад бн било тако, ја сам добар човек, а ваша начела нпсу моја. Он. Толико горе по вас! Ах, да су ми биле ваше способности! Ја. Оставимо сад моје способности, иа се вратимо вашпм. Он. Да сам умео да се изражавам као ви! — Али ја говорим бесмислено, пола као људи из великог света и књижевници, пола као људи са пијаце. Ја. Ја говорим рђаво: умем само да говорим истину, а то не иде увек, као што знате. Он. Али не ради истине, напротив ради лагања ја тежим за вашом способношћу. Да сам умео да нишем, како тако да напишем једну књигу, једно посветно писмо, лепо да залудпм једну будалу његовом заслугом, да се увучем код жена! Ја. А све то ви знате хиљаду пута боље него ја: не бих чак био достојан ни да вам будем ђак. Он. Колико је велпких способности пропало, а чију вредност ви не знате! Ја. Примам на себе све што сам казао. Он. Да је тако било, ви не бисте сад носили тако прост капут, прслук тако танак, те вунене чарапе, те незграпне ципеле и ту стару власуљу. Ја. Тако је; кад човек није богат, мора битн незграпан, и мора употребити сва средства да се обогати; али има људи који, као и ја, богаство не сматрају за пешто најдрагоценије на овоме свету: чудновати људи. Он. Врло чудновати; човек се некако не рађа овако паметан, та се памет добија, јер је нема у природи. Ја. Човечјој! Он. Човечјој. Све што живи, па и опа тражи да благујена рачун онога коме ће пасти у део, а да сам чекао малог дивљака не говорећи му ни о чему, он би смео да се богато одева, сјајно хранн, да га воле људи, љубе жепе, н да себи скупн све среће у животу. Ја. Да је малн днвљак био остављен самом себн, да је сачувао сву своју глупост, да је ua оно мало разума детета у колевци додао снагу човека од трндесет годпна, он бп заврнуошнју своме оцу и сиавао бн са својом мајком.