Delo

РАМОВ СИНОВАЦ 301 Али кад сте већ имали толико средстава, зашто нисте покушали једним лепим делом! Он. Овако је говорио један човек из отменог света свештенику Блан. Свештеник је одговорио: „Маркиза Помнадур узме ме под руку, одведе ме до прага академије; ту извуче своју руку, ја паднем и сломијем обе ноге“. А човек из отменог света њему опет одговори: „Па лепо, попо, треба се дићи и једним ударом главе извалити врата.“ Свештеник му одврати: „Опробао сам и то; па знате ли шта сам добио? Чворугу на челу...“ После ове причице мој ти човек поче да хода сагнуте главе, замишљен и поражен; уздисао је полако тешио се, подизао очи и руке к небу, песницама се лунао у главу да бп разбио чело или ирсте, па настави: Изгледа ми да опет има ту нечег; али ја узалуд лупам, трескам, ништа не излази... Па опет поче да тресе главом и да се још више лупа по челу те рече: Шта ту нема нпког или неће да одговорп... После једног тренутка био је иопосит, подизао главу, десну руку метао на срце, ходао и говорио: Осећам да осећам. Правио се као кад се наљути, разгневп, разнежи, кад паређује, преклиње и без претходне спреме говорио је о љутини, сажаљењу, мржњи, љубави; скицирао је карактере страсти необично фино и истинито; затим је додавао: То је то, бар тако ја мислим, ето шта значи наћи помагаче жени ири рађању, који уме да изазове, да убрза болове и да помогне да се дете роди. Кад сам сам, узмем перо, хоћу да иишем; грицкам нокте, трљам чело; слуга, добро вече, Бог ти иомогао; мислио сам да сам генијалав; чнм сам један ред написао нрочитам да сам будала, будала, будала. Алп како да осетим, да се издигнем, да мислим, да исцртам, како сам врло често са људима који као и овн непрестано причају и торочу. Данас је булевар био диван. Јесте ли слушалн малу Мариоту? Она дивно свира. Један господнн има тако лепа кола како се само замислитп могу; опа леиа госпођа ружни; зар се у четрдесет петој години носн таква фризура? Једиа оиет млада дама сва је накићене днјамантима, којн је ue стају бог зна колико. — Хоћете рећп како је стају... скупо? А ue. Где је видели? На представи „Дете изгубљено н онет нађено.“ Улога очајавања одиграна је као нпкад до сад. Пајац вашарскн нма гласа, али не и нежиостп, нпти духа. Једна госиођа се близнила: сваки отац пмаће своје... А ви мислнте да кад се то