Delo

312 Д Е Л 0 чаробну слику из чпјег је сваког кута — како изгледаше било задовољство и мнр, cpeha са спокојством и тих и лак живот као у прнчи каквој. „Видите ли ону кућицу тамо при крају?“ упита ме мој пратилац и руком показа на једну од крајњих сеоских кућа. „Како Вам изгледа?“ „Леп је цео крај овај!“ рекох му свечано. „Јест, јест, имате право! Али тамотек...“ он махну руком и пе хтеде даље говорити. „Али ја сам се занео овде заједно с вама, а још далеки нут стоји нреда мном. Збогом, господпне! Ја мсрам у А суду због неке горосече. Мој пријатељ ућута. Изазван спомепима из далеке прошлости он дубоко уздахпу. Можда је и то био јецај душе за светлим тренуцима, чија је пролазност тако брза; можда каква стара љубав која је, истпна, умрла, али чији трагови и данас тиште и боле... „Било је већ скоро подне“, настави даље причати, „кад сам се почео сиуштати селу. Сунце чији је зрак јутрос био онако свеж, пекло је тако жарко, врели дах целога окола гушпо ме је и стезао тако силно, да сам једва чекао пријатну хладовину са извором добре воде, где би се могао одморити. Најзад једва ми се и то указа, одмах на уласку у само село. „Круппе гране неке прастаре букве шириле се над омањим студенцем, ограђеним пеким старпм даскама, тако, да се ни најјачи зрак није могао пробити кроз њих Одмах више кладенца била је мала раван са примамљивом зеленом травом, управо опаква какву је себи могао пожелети путник, који се неколико часова верао по шуми. „А ту, пред кладенцем, стајала је нека женска прилика, леђима окренута мени, стојала тако мирпо и непомпчно као да се хтела огледати па бистрој, чистој води у извору. Она није била у оделу овога села; њена одећа била је као што се носе простије жепе у граду. Чиста вунена сукња лепо скројена, која је па први мах откривала сву облипу доњих удова. Горе па себи имала је шарепу, лаку летњу блузу, такође од неке простије материје, која се тако припијала уз њено пупачко тело, да се чисто осећале топле, слободне груди и развијене пуне мишице.