Delo

СТАРИ КАРЛОВИЋ 311 бида, чија се шарена перја провиде кроз бисерну воду и на сјају летњега сунца прелива у стотине раних боја! „Па ипак нешто ново! Далеко и од старих пријатеља и старих навика ова свежа, чиста п мирна природа оживљавала је моје расположење. Било ми је све пријатно: и тешки, заморпи посао и прљави избледели радници и поцрнели, мучаљиви сељаци са својпм вунатим шубарама и ниске дрвене појате, са белоруним стадима и најеженим, увек непријатељски расположеним псима. Сваког дана расло је моје добро расположење, било да се сам побринем о ручку и вечери, било да по вас дуги летњи дан крстарим са пушком о рамену и керовима по престарелој, широкој гори, којој као да нигде није било ни краја ни конца. „Једног јутра, нешго раније него обично, кренем се у планину (мој путовођа био је сеоски шумар). Да ли моје н иначе добро расположење, или предосећање да ће ми се тога дана догодити нешто лепо и необично, тек ја сам био необично весео. Па и само јутро било је необично свеже и чисто. Сунце једва што се помолило иза снажних висова и додир топлоте његових првих зракова са ноћном хладовином која беше већ на умору, испуњавао је душу неким нарочитим блаженством. Доле, у долини, још се не беше пробио његов сјајни зрак; он је тек златио врхове сурога стења и њежне капљице бисерне росе; миловало нас је цвеће при ходу и његов сјајно жути прашак из круница правио је јасне отиске на нашим одећама. „Јесте ли били доле у селу?“ упита ме мој пратилац. „Не!“ одговорих кратко, удубљен сав у посматрање природе и њене лепоте. „Немојте пропустити прилику. Има и тамо лепоте која оставља трага за собом“, рече смешећи се. „Не одговорих му — нов изглед беше привукао сву моју пажњу. Тамо доле на узаној равни лежало је село. Као безбројна бела рада и булка сакакве цветпе ливаде, нровирнвали су бели димњаци и црвени кровови из многобројних расутих воћњака; јасно је одјекивала блека стада и хајкање чобана; поље је било испуњено многобројним иосленицмма, а све око мене мирисало је на топлину, па бескрајну чежњу, на слатку љубав н младост... „Као укопап стајао сам опде, жудно се упијајући очима у