Delo

18 Д Е Л 0 Што му други дав’о, — цепаше их грозно, До саме прашине. — Хладан зној ме проби, Јер ко би у њима славне писце позн’о Што их земља скрива. А ја видех јасно И разумех збиљу опажања тога, Тад ми један приђе и ослови гласно Надземаљским звуком; „Верујеш ли Бога? Веруј! Он је вечност! Свак he у њу гредом. Он над смрћу само шири своје крило! Сад смо и ми време, ништимо све редом, А пре свега оно — што је наше било!“... Р. Ј. Одавић. 4Ф5*