Delo

22 Д Е Л 0 — Да ово није какво прерушено лиде, какав, на пример„ сумњив човек који пред властима замеће траг?... Има тога у свету доста. — Може бити. — Какав, рецимо, руски или чији му драго револуционар?’ — Бог ће га знати... Алиоткудму женска прса! Ако разумеш, ово је дубоко деколте! — Знам, знам, али има мајсторије и за то. — Оно, и то јест... Али откуд српски да говори! То друго лице, као постиђено, опет се куцну прстом по челу. Онда су опет заћутали и испод ока и кришом посматрали даму. — Знате шта, госпон начелниче? — опет ће то друго лице полугласно. Г. начелник опет подиже веђе до на половину чела. — Па ово ће ваљда бити гошћа нашег позоришта?! — То није; она тек сутра долази. — Јест, имате право — рече то друго лице и опет се, као иостиђено, куцну прстом по челу. Онда су опет заћутали и, мучени радозналошћу, размишљали о томе ко то може бити. Старији гост опет се мајестетичним гестом обрати на хотелијера, и овај му се опет на врло сервилан начпн приближи. — Како би било да је упиташ за име? — паде питање шапатом изговорено. — Нема смисла; она још вечера. Сад се г. начелник, као постиђен, куцну прстом по челу. После је опет настало ћутање и размишљање. А киша је још непрестано лила као из кабла. И најзад се деси нешто што је одједном расветлило ситуацију. Гошћа је затражила хартије и мастило, написала писмо и дала га портпру да га по адреси однесе и достави. II портир је отишао, али се после кратког времена, сав мокар као миш, вратио са неповољним одговором. — Извините — рекао је он дами, враћајући јој писмо и отресајући се од кише — нисам могао наћи господина; нигде га нема. — Зар једног јединог директора позоришта нисте могли наћи?!... То је за невероватп!