Delo

40 Д Е Л 0 нема страсти чији правац не би могао бити промењен случајношћу њених суђења... Раса внше разумна него морална, јер се руководи пре појмом о истини него о добру; коју је лакше убедити правичношћу но милосрђем; непослушна чак и кад се да њоме управљати, поштојој је стало више до слободе говора него до права делања, и склона увек да исмејава власт да би тим показала независност свог духа. Она има врло живо осећање јединства, услед чега јој је интелектуална трпељивост једва могућна, и због чега је роб моде и јавног мишљења; али та је раса и неумољива кад треба да наметне другоме моду и своје мишљење, хотећи или да сама мисли као цео свет, или да цео свет мисли као она. Раса, најзад, говорљива и дружевна“. Да бисмо допунили ову слику француског духа, и да бисмо је још јаснијом учинили, изложићемо мишљење Фредерика Лолја који се тим питањем мало више бавио, упоређујући француски дух са духом свију осталих народа. „Француски народ воли, пре свега, леп говор... писана речитост даје тон његовој књижевности... Једна од најважнијих одлика језика и књижевности француске јесте њихова експанзивна моћ, њихова зрачећа снага... Народ француски ласка себи да му је нарочито додељена способност дружевности и срдачног општења... Уопште узев, француском духу недостају извесне особине живописног и оригиналног (?), које су нарочито осетне у северним књижевностима; жива фантастична маштања су му непозната... Укус је особина битно француска... Тражећи и нашав поглавито у стварном свету употребу своје спонтаности, француски дух долази тек на друго место у чисто идеалним родовима уметности“. (Фр. Лолје: Историја упоређених књижевности). Један овако практичан, разуман и говорљив дух морао је себи створити иједан такав језик за своју свакодневну и књижевну употребу. Француски језик је скроз логичан, аналитичан и јасан; непомирљив са вишим песничким стварањем, неподесан да да музику и боју стиховима, немоћан — због свога логичног реда речи — да ствара слике и живо изазива осећања; али зато ванредно употребљив у прози, где развија сву чар своје лепоте и јасности. И док у француској књижевности, изузев Вилона, Виктора Ига и Верлена, и нема оних истпнски великих лиричара као што су Бајрон, Гете, Петрарка и други, дотле нам