Delo

44 Д Е Л 0 приповедачки дар и јасност у излагању: дакле оно што чипи суштину француског духа. Прва два историчара Вилардуен и Жоенвил, већ су велики писцн. Нарочито је Вилардуен веран представник свог времена и своје расе; он је внтез и Хришћанин, али у исто време позитиван и политичар. Занимљиво је у XIII в. испољавање француског духа у Роману о лисици и Роману о ружи; он се ту јавља у једноме свом нарочптом облику, који можемо назвати „буржоаски дух“. Атрибути буржоаског духа су псмевање, лукавство, уживање и материалистичко схватање живота. Једним својим делом тај се дух огледа у Роману о лпсици, а другим у Роману о ружи. Роман о лисици је спев о подвизима лисице, и о њеној борби са курјаком из које она увек излази као победилац; спев уосталом без везе и јединства. Дело је анонимно, свакако производ више њих. У њему се радње и облици људски комбинују са радњама и облицима животињским. II то све у циљу да се изазове смеј, да се пародише оно што је буржоаски дух од увек нерадо гледао, т. ј. црква и племство. Поред исмевања цркве и пародисања племства, у Роману о лисици се велича победа лукавства над снагом. То ћемо доцније срести као једну традицију у француској књижевности. Из таквог схватања нићи ће доцније Патлен, и још много позније Фигаро. Са очевидним задовољством се у спеву прича како лисица успева да једино лукавством доскочи својим противницима. Роман о ружи спада међу најзнатније књижевне производе средњег века. Он се састоји из два дела које су написала два разна писца. Првп део припада Гијому де Лорис; то је нека врста „Вештине вољења“, алегориски представљена лицима и радњом; она нам редом излаже фазе једне љубавне интриге. Гијом де Лорис је хтео да напише требник удворничке љубави, и то под двоструким утицајем Овида и Кретјена де Троа. Ствар дакле, по томе, мало оригинална, и ни мало буржоаска. Али има у понеким описима извесно физичко уживање и једна фина сладострасност. Писац воли светлост, воде, цвеће, хладовину; он то казује јасним, отменим и коректним стилом. Гијом де Лорис је, у главноме, сликао само патње и сластн љубавне: Ружа, која мирисна и бајна, цвета усред једнога лепог врта била је симбол вољене личности. Како је љубавник успео да узабере ту ружу, прича нам у другоме делу спева нови писац Жан де Мен; само је њему то била сноредна ствар.