Delo, Jan 01, 1910, page 420

ПОГЛЕД НА СРПСКЕ фиНАНСИЈЕ 413 је варирала пзмеђу 5 и 20%. А ево зашто. Пошто је мпнистар, ио иетеку сваког шеетомесечног рока, прибпрао све впшкове, Монополска каса увек је била иразна у времену извозне сезоне, августа и септембра месеца; злато које је нритицало продајом нол>оцривредних производа, куновали еу београдски ц бечки снекуланти. Када је пак, у децембру, Унрава Монопола требало да покрије јануарски куион, то јој је злато продавано са иремијом од 7 до 8%. Ова се пела u до 15 плп 16%, кад је требало обезбедити јулско плаћање ануитета. Захваљујући већ поменутој клаузули, курс је спао на alpari, јер Самостална Управа, ношто је до краја рачунске године слободно располагала својпм новцем, сама кудује злато, које јој је потребно. Она исто тако може, на неколико месеци унапред, да изврши иошшвке заводима за исплату, који јој, разуме се, плаћају извесан пнтерес (од 2 до 3V2%). Према томе, ажнјске трошкове, којп су се 1898—1901 г. пели до 800.000 динара, 1903—1905 заменио је добитак од иреко 200.000 дин. годишње. Клаузула је иак била од веће користи земљи него лн самим повериоцима, јер се може сматрати да је ажија, која је толико повећавала цену роби, а својом несталношћу сгално ометала трговпну, иотпуно ишчезла. Од 1904 г. сриски дннар не разликује се више, није јевтинији — сем за врло кратке периоде1 — од свог ирототипа француског франка. Стога ћемо ова два назива употребљавати сматрајући их за идентичне. Зајам за иречишћавање ситуације бно је емнтован иочетком 1903., али он сам није био довољан да рашчисти сигуацију. Пројекат буџета за 1904 г. ноказивао је да се иде у сусрет дефицигу од 6,400.000 дпнара, само ако се не би створили нови приходи. Да избегне ово зло које, ма да је иосгало хронично (већ су се 24 године српскн буџети осгваривали са дефицитом) ипак није губило ништа од своје озбиљности, влада учини храбро аиел на порез. И тако, док је с једне стране сгрого утеривала ненанлаћену порезу. с друге је ства1 У извесннм тешким моментима франак је за неколико сантима више вредео од динара. Чешће се јављао ређи случај „дисажије1*, кад наполеон вреди не нзнад већ испод двадесет франка, 19,90 н. ир. Ово се објашњавало оскудицом у ситном новцу, а нарочито тнме што сељак, будући навикнут на новчанице од десет диаара, претпоставља их луидору. Стога со дисажија увек јављала у време кад су жетве исплаћиване.