Delo, Jan 01, 1910, page 423

416 Д Е Л 0 ненаситих жеља својих суседа. Шта вшне, пошто војне прииреме претпостављају набавке у западној Европи, оне изводе на позорницу велике сше, које данас једна другој впше завиде на пијацама но на територијама. Редак је случај да која балканска држава изведе реорганизацију своје војске, а да тиме не озлоједи једну или више великих европских држава ; а пошто је тим државама потребна потпора ових великих држава колико и добро организована војска, оне се сваки час губе у днпломатским и финансијским лавиринтима, где остављају своју најбољу снагу а врло често и свој унутрашњи мир. Србија је сјајна илустрација ових жалосних истина. Мере, које су горе описане, најзад су довеле у равнотежу њен буџет али нису биле довољне да покрију издатке, потребне за развитак саобраћајнпх путова и преоружање, што је постало преко потребно због маћедонског гштања, које од 1903 г. беше постало потпуно акутно а које је, ово се мора нарочито нагласити, могло одавно да буде решено, да су хришћанске државе имале више здравога разума па да се међу собом погоде. За све је ово требало на стотнну милиона. Финансијска реформа од 1904 год. и увећање пореза омогућили су ануитет за оволики зајам. Али сад се појавише економска ривалства великих држава — оно друго зло које смо горе навели. Свака је изјавила да ће потпомоћи остварење зајма, али је свака постављала захтев да се износ овога утроши на набавке дате њеној индустрији. У једном тренутку било је наде да ће међу заинтересованим доћи до споразума. Изгледало је да ће пројекат уговора, који је потписан у Паризу априла 1905 год. задовољнти све.1 По несрећи европске финансије и индустрија имају у 1 Ова,ј пројекат потписали су у Паризу српски мипистар фиеансија и представници француске, немачке и аустријске групе. Тицало се једног зајма од 110 милиона, којим је требало извршити наоружање, грађење железннце и исплату разних дугова са кратким роком. Зајам са номиналном каматном стопом од 4V2%, требало је да банке остваре по курсу 79.375%. Упис зајма требало је да буде расподељен са 40% на Француску, 30% на Аустрију и 30% на Немачку. И набавке су биле предмет пријатељске деобе: Француска индустрија примала је на себе, да Србију снабде топовима и муницијом; остатак артиљериског материјала, нарочито запрегу, требало је да лиферује Круп и Шкода. Наоружање пешадије (пушке и муннцију) и железнички материјал остављени су аустро-немачкој индустрији.