Delo

Ч. Л0МБР030 49 кол једних више или мање чести, а код другнх више мање јаки. Једне затварају и мећу у ланце, а другима се подижу сноменпци. Од новијих писаца може се рећи да је М о р о био први, који је, пре Ломброза, изнео теорију о сличности генија са лудилом. Он је у свом класичном делу La psychologie morbide, које je изашло 1859 год. тврдио сасвим просто да је геније увек једно обољење живаца, а врло често п право лудило. Ова нова теорија, ма колико да је одвајала од обичног назора научењачког света, ипак је остала у своје време доста неопажена и прилично прећутана од његових савременика. Ii ону заставу, коју је уморна рука Моро-ва испустила прихватио је Ломброзо и покушао својим многобројним и са необнчном брижљивошћу покупљеним доказима и примерима да понова подигне. Па и у овом гштању био је исте оне среће као и код везе лудила са злочинством. Не може се до душе одрећи да је он доказао да постоји врло велико сродство између ова два стања људскога ума, али се ипак не може аподпктички тврдити да је лудило професијална болест геннјалних људи као нпр. што је некроза вилице обична болест оних раднпка што раде са фосфором. У својим разлагањима Ломброзо је прво покушао да докаже како код генијалних људи има веома много познатпх појава дегенерацпје. Он је нашао да су врло многи од њпх били необично малог стаса, док је мањи број био високо израстао. Он и ту налази ненормалности јер је све оно што се од средње велпчнне удаљује, било на више или ниже, ненормално. Неки су били рахитични; тако су Валтер Скот, лорд Бајрон, Агесилај били роми, Езоп, Менделсон и још други неки гурави итд. Муцање је такође један знак дегенерације, а врло велики број умних људи били су муцавци, као Демостен, Като, Еразмус из Ротердама, Карданус, Манцони, Дарвин итд. Даље је Ломброзо нашао да скоро сви духовити људн не личе нп на оца ни на матер. Њихов је лик особен п као да у нрнроди ностоји нарочита сличност великпх људи, која се огледа у фпзиогномији п конфигурацији главе пзмеђу особа, које растављају читави векови. Тако су Јулије Цезар, Наполеон први н Волтер личили један на другог. Њихов тип одваја сасвпм од тппа народа у коме су поникли н прпблнжава се злочипачком тппу и чак опом душевно оболелих особа. Тај се тип ноДело кн>. 54, 4