Delo

ДАСКА.Л МАНЕ Пмамо ми сад у Маћедонији доста новпх спремних учитеља, па се стога мало осврћемо на оне старе и прве просветне ветеране, који су у школу, до душе, улазили са врло мало науке, али са пуно душе, просте u неномућене и задахнуте псалтирском и часловачком мудрошћу као и тежњом за народно добро. То су онн људи који су од отада попова наследили требник и часловац, преписане у Дечанима или Грачаниди, а исалтир и октоих из штампарије славнога Подгорнчанина. Од тих отаца попова научили су они и добро запамтили народно име, које никаквој навали са стране ни за добре новце не хтедоше продати, него остадоше добри Срби, да иоцрпену мудрост предаду као душевни завет млађим иокољењима. Слабо пх се сећамо. Још најчешће цосле добре вечере и бољега вина, колико да се насмејемо и да на тај начин сноменемо добру, милу старину, која све више п дубље тоне у заборав, као да осећа да је ми и не ценимо баш много. Например, зашто да се чешће не сетимо даскал-Манета из Маврова, гостиварске околине, који је још жив иако у пенсији? Његови оригинални и симпатични „јерови“ заслужују да се његово име спомене. После тога он је дао приличан број добрих учитеља, ревносних свештеника и чврстих грађана, не гледајући на то што је сам почео са „аз-бука-аз-ба“, а завршио своје студије, чини ми се, са четрнаестом катисмом класичнога за нашу иросвету нсалтира. А баш обличје његово није за непамћење. Није он као садашњи учитељи. Сви ови некако личе један на другога, па их тешко памтиш и разликујеш, док ћеш Манета као црвену пару одмах у тисући нознатн и то без свакога напора и присећања. Јер он не личи